Godišnjica (jednočinka)
Likovi:
Đura – nastavnik fizike u penziji, star 78 godina
Mara – učiteljica u penziji, stara 80 godina
Stamena – nastavnica engleskog u penziji, stara 85 godina
Brankica – Stamenina ćerka, stara 60 godina
U sobi sede Đura i Mara. Đura nešto radi na kompjuteru, a Mara gleda TV. Ćute.
Posle nekog vremena.
Đura: (ustaje i pruža ruku Mari) E pa, Marice, srećna nam godišnjica!
Mara: (iznenađena) Godišnjica!? Koji je danas datum?
Đura: Znao sam da ćeš da zaboraviš. I prošle godine si zaboravila. (ljutito) Pa, hoćeš li da ustaneš da se poljubimo? Da ti čestitam godišnjicu?
Mara: (nevoljno ustaje) Ti si se kao sam setio!? Cvrc Milojka, video si na fejsbuku. Garant si video na fejsu. Priznaj. (ljube se, a potom) A, prošle godine smo oboje zaboravili, a ne samo ja.
Đura: Izvini, ali ja sam se i prošle godine prvi setio.
Mara: Setio si se, al tek nedelju dana posle godišnjice i to na moju intervenciju.
Đura: (začuđeno) Tvoju intervenciju? Idi molim te. Nisi imala pojma, sam sam se setio.
Mara: Cvrc Milojka. Ja sam te pitala gde ćemo na godišnjicu, a onda si ti rekao u Vrnjačku Banju, sećaš se? Pa sam ti ja rekla da nisam baba da me vodiš po banjama, nego, da si neki frajer ti bi me odveo u Beč ili Rim za vikend. Sećaš se? Pa si ti tek onda utvrdio da nam je godišnjica prošla... nedelju dana pre toga. Je l` tako bilo?
Đura: Nije baš bilo tako. Ti si mene pitala gde ćemo za godišnjicu, a ja sam tebi rekao da ne znam, a ti si onda meni rekla da ni ne pomišljam da te vodim u neku banju, jer nisi bolesna. Posle toga sam ti ja predložio da odemo na vikend u Prag ili Veneciju, ali sam odmah zatim utvrdio da nam je nekako, nemam pojma kako, promakla godišnjica. Tako je bilo, ako hoćeš da znaš.
Mara: Cvrc Milojka...
Čuju kucanje na vratima i u sobu ulazi komšinica Stamena.
Stamena: Zdravo da ste mladenci. Pa čestitam vam godišnjicu! (kreće ka Đuri s namerom da ga poljubi)
Domaćini su začuđeni.
Đura: (poljubi komšinicu) Hvala Stano. A, otkud znaš da nam je danas godišnjica?
Stamena: (poljubi Maru) Kako otkud? Pa, i ja imam fejsbuk. Uđem jutros na fejs kad vidim neki podsetnik. Mislim se, nemam pametnija posla nego ću da gledam u podsetnik. I tako, surfujem po fejsu neko vreme pa kovelim što pa da ne pogledam na šta hoće da me podseti... Kad ono vi. E, nek vam je sa srećom. Baš malopre kažem mojoj Brankici, nemoj sine da me čekaš, neću skoro, idem preko puta kod komšija da im čestitam godišnjicu pa ćemo da popijemo po kafu i po neko piće i pojedemo po parče torte, sve onako po redu... Pa, praznik je, valja se. (Mari) Koju si tortu pravila?
Mara: (iznenađena) Molim?
Stamena: Jesi li pravila neku tortu? Mislim, godišnjica ti je... verovatno jesi?
Mara: (zatečena) Nisam... Đura ne sme slatko pa neću da ga podevam.
Stamena: (iznenađena, Đuri) Odkad ti ne jedeš slatko? Prvi put čujem.
Đura: (zatečen) Ima već... nekoliko... Već neko vreme to traje.
Stamena: Kako ja ne znam za to?
Đura: E pa, ne znam kako ne znaš.
Stamena: (žalostivo) E, da je moj Milutin sada živ i mi bismo ove godine slavili četrdeset godina braka... On ode mlad... (briše suzu) Eh...
Mara: Kako četrdeset? Pa, vi ste stariji od nas bar šest-sedam godina.
Stamena: Bože, ženo, pa koliko ja to onda imam godina?
Mara: Valjda, osamdesetšest-sedam.
Stamena: Osamdesetšest!? Otkud meni te godine? A ja sve mislim šezdeset-sedamdeset... Ku-ku, pa koliko ti onda imaš? Osamdeset?
Mara: (uvređeno) Nemam. Osamdeset ću da napunim tek za neku godinu, a Đura je već napunio osamdeset i dve i ušao u osamdesettreću, ohohoo...
Đura: Moje godine ovde niko nije spominjao. Ne znam što ti to sada potežeš? Pa, nisu to nikakve velike godine. Moj deda je živeo devedeset i dve, a bilo je još takvih primera u mojoj porodici.
Stamena: Nisu Đuro, u pravu si. Važno je kako se osećaš, a ja se osećam kao da imam šezdeset (prasnu u smeh). Nego, dok Mara skuva kafu, ti mi Đuro ispričaj gde ćete da putujete?
Mara: Kakvo putovanje?
Stamena: Pa, za godišnjicu. Hoćete li putovati negde? Da je živ moj Milutin, mi bismo putovali u Pariz. Bili smo tamo jednom i Milutinu se mnogo svidelo. Bili smo mladi...
Mara: (prekinu je) Kada ste vi bili u Parizu? Koliko se ja sećam bili ste samo jednom u inostranstvu i to... valjda u Beču...
Đura: (prekinu je) Ma, kakav Beč. Bili su u Trstu u ono vreme kada smo se tamo oblačili. (obrati se komšinici) Je l` tako?
Stamena: Jeste, bili smo I u Trstu (posebno akcentuje „I“), a vi ste obilazili Sokobanju, Vrnjačku Banju, Nišku Banju... možda sam neku zaboravila.
Mara: Cvrc Milojka, bili smo i u Beču, Dubrovniku, Sarajevu...
Stamena: Izvini, ali tada Dubrovnik i Sarajevo nisu bili inostranstvo. Sada samo o putovanjima u inostranstvo govorimo. (pogleda Maru) Znaš da ja pijem kafu bez šećera...
Mara: (upada joj u reč) A Beč, to je uvek bilo inostranstvo, pa... bilo je tu još putovanja, nego ne mogu sada da se setim...
Stamena: Setila sam se. Stvarno ste bili u Beču. (priseća se) To je bilo onda... Kada to beše? Mislim da vam je onaj tvoj sestrić platio putovanje preko njegovog sindikata na rate... Kako beše, hotel „D“ kategorije, na periferiji, sa lavorom?
Mara: (uvređeno) Nije „D“, nego „C“ kategorije i imali smo kupatilo u sobi. (gleda je podrugljivo) I spavali smo u hotelu, u Beču, na krevetima, a ne na klupi na železničkoj stanici u Trstu.
Đura: Polako žene. Polako, al` ste se zajapurile, kao da je...
Mara: (prekida ga) Nisam se zajapurila, nego pričamo. Pričamo, je l` tako Stano?
Stamena: Tako je. Nego, ja pijem kafu bez šećera...
Đura: Danas nam je godišnjica pa bi trebalo da...
Stamena: (iznenađeno) Baš danas vam je godišnjica? Kako sam potrefila, a ja mislila da svratim samo na kafu, kad ono sigurno ima i torta (pruža ruku Đuri) Pa, komšija da se poljubimo, srećna vam godišnjica (ljubi ga). I tebi Maro (ljubi je). A koju si tortu pravila?
Mara: Kakvu tortu?
Stamena: Pa, to te pitam. Koju si tortu pravila? Pravila si valjda neku, praznik ti je.
Mara: Nisam. Ne smem slatko, lekari mi zabranili.
Stamena: Odkad to? Kako ja ne znam za to?
Mara: Ne znam kako ne znaš. Lekari mi zabranili pa onda Đura neće da jede slatko da me ne podeva.
Stamena: A što Đuri ne praviš? On sme.
Mara: Ti me ne slušaš, Stano. Lepo sam ti rekla da neće zbog mene.
Stamena: Aaaa, zbog tebe. Dobro. Lepo je to. Nemoj da ti iskipi kafa.
Mara: Koja kafa?
Stamena: Jesi li stavila kafu? Meni bez šećera. Eto ti čuda. Pijem kafu bez šećera, a smem da jedem tortu. Kad smo već kod torte, jesi li pravila neku tortu.
Đura: A bre Stano nije pravila, je l` ti malopre reče da ne sme slatko.
Stamena: Ne znam ja za to.
Čuje se zvono na vratima i u sobu ulazi Brankica, Stamenina ćerka.
Brankica: Dobar dan. Kako ste. Gde si ti mama? Što mi pobeže?
Stamena: Nisam pobegla. Mara slavi rođendan pa sam došla na tortu.
Brankica: Nije mama rođendan, nego godišnjica braka. Rekla sam ti jutros da sam videla na fejsbuku. (okreće se ka komšijama) Srećna vam godišnjica braka čika Đuro (ljubi ga) i vama teta Maro (poljubi i nju). Da ste živi i zdravi sto godina!
Đura: Hvala ti ćero, (smeška se) mada bi mogla i neka preko stote.
Brankica: Pa, to se samo tako kaže. Neka bude stopedeset. Je l` vam dosađivala majka?
Mara: Nije. Lepo smo se ispričale.
Brankica: Ona može neko kraće vreme da zadrži koncentraciju, ali se brzo gubi. Zaboravnost kod nje neverovatno brzo napreduje. Kako ste vi? Kako zdravlje?
Đura: Dobro je ćero. Dobro je. Važno da je glava bistra. Dok mozak radi kako treba dobro je. Ovo drugo je sve nekako lakše.
Brankica: Baš mi je drago da ste dobro. I ona je do skoro bila dobro, ali eto... Pobeže mi, ja mislila da je u kupatilu, kad pogledam nema je nigde. Ima već desetak dana kako je počela da zaboravlja. Preključe smo se ponovo upoznale (nasmeja se). Gubi se povremeno pa se plašim za nju.
Stamena: Ko se izgubio, sine?
Brankica: Ti si se izgibila, mama. Ajmo kući.
Stamena: Sačekaj malo, Mara je stavila kafu. Maro, meni bez šećera... Čudo jedno kafu pijem bez šećera, a smem tortu da jedem. Koju si tortu pravila za rođendan?
Brankica: Ajmo mama kući, neka ljudi proslave svoju godišnjicu na miru.
Stamena: A da je Milutin živ, je l` bi i nama sada bila zlatna svadba?
Brankica: Vama bi, mama, zlatna svadba bila pre deset godina.
Stamena: A gde smo mi putovali za zlatnu svadbu?
Brankica: Niste, mama, mogli da putujete nigde, jer je tata umro mnogo pre toga. Ajmo kući. Daj mi ruku. Tako, idemo. (komšijama) Izvinite, molim vas, i doviđenja.
Đura: Doviđenja ćero.
Mara: Doviđenja.
Stamena i Brankica izlaze.
Đura: (zamišljeno) Eh, šta ti je život? Dok si mali ne možeš bez pomoći roditelja, a onda ostariš pa ne možeš bez pomoći dece. Stalno ti treba neko na koga ćeš da se osloniš.
Mara: A naša deca u Americi. Ko će nama da pomogne?
Đura: U Kanadi, Maro. U Kanadi!
Mara: Pa, to ti je isto. U čemu je razlika?
Đura: U pravu si, nema razlike. Samo da nas zdravlje posluži. Sve se nekako može podneti dok je mozak u funkciji. Kad mozak otkaže... zbogom, laku noć.
Mara: Mene, na svu sreću, još uvek dobro služi. Nego, nešto razmišljam, Stanu je dobro udarilo po pameti, ali je u pravu. Trebali bismo negde da otputujemo.
Đura: Baš bi bilo lepo otputovati negde. Znam da ti nećeš u banju, pa da mi lepo odemo negde u Evropu.
Mara: U Rim. Nikad nismo bili u Rimu, a svi kažu da je lepo, i grad i šetnja pored Loare...
Đura: Kakva Loara? Ubila te Loara u glavu. Pa, nije to London... ili Pariz. Gde beše Loara, majku mu? U Rimu nije sigurno, sto posto.
Mara: Ajde, izguglaj molim te pa da vidimo.
Đura: Šta da izguglam?
Mara: Ukucaj Loara pa da vidimo gde je.
Đura: (seda za kompjuter i tipka) Kako se piše sa dva „R“ ili samo Loara?
Mara: Ne znam. Piši obično, bez dva „R“, mislim samo sa jednim „R“ pa ćemo da vidimo.
Đura: Dobro. (tipka) L-o-a-r-a... Aha, evo ga... Kaže ovako: Loara je najduža reka u Francuskoj. Ima dužinu od 1.013 km i sliv koji pokriva 117.000 km². Izvire u oblasti Seven, delu Centralnog masiva u južnoj Francuskoj... aha u južnoj Francuskoj. Evo ti, lepo piše: izvire u južnoj Francuskoj. Dakle, nije Italija.
Mara: Ali ne spominju ni Pariz. Nisam čula da si Pariz spomenuo.
Đura: (samouvereno) Sad ćemo i to da proverimo. (tipka) P-a-r-i-z... (čeka da računar odradi) Evo ga. Ovako kaže: Pariz je glavni i najveći grad Francuske. Nalazi se u centru Pariskog basena, nad rekom Senom... (začuđeno zastade) Gle! Sad ispada da Sena ide kroz Pariz, a ne Loara!? A?
Mara: Šta, a? Znači ni ti nisi znao, a meni tu nešto popuješ. (pošto je videla da Đura namerava da isključi kompjuter) Nemoj da ga gasiš, možda nas deca nazovu na Skajp.
Đura: Kakav Skajp, u Kanadi je sada noć. Oni spavaju.
Mara: Kako noć, kada je dan. Tebi se izgleda smrklo u sred dana. Pogledaj sunce kako bije, čoveče.
Đura: Kod nas je dan, ali je kod njih noć, oni sada spavaju.
Mara: Kod nas dan, a kod njih noć? Da li ti slušaš sebe, ili samo pričaš da bi nešto rek`o.
Đura: (začuđeno) Pa, ženo, kada je kod nas pre podne, kod njih je noć. Razlika u vremenu je šest sati.
Mara: Pa, eto! Šest sati! Šest, a ne dvanaest, što znači da, kada je kod nas dan i kod njih je dan, sem kad se baš potrefi da je tada kod njih noć. Dakle, opet nisi u pravu.
Đura: (nevoljno) Dobro, dobro, u pravu si. A, hoćemo li negde putovati?
Mara: Što sad da putujemo? Nisi ispao pametniji pa bi sad da putuješ. Hoćeš putovanjem da zabašuriš svoje neznanje.
Đura: Ama, ženo, godišnjica nam je! Jesmo li počeli da pričamo o tome gde ćemo da otputujemo za godišnjicu? Jesmo! Pa, gde ćemo?!
Mara: Šta se dereš! Čujem ja dobro! Polako. Ajde da se dogovorimo. Samo da znaš da ja u banju ne idem. Da odemo negde u Evropu... Recimo u Rim. Tamo nismo bili, a svi kažu da je lepo. I šetnja pored... (zastade) Kako se zove reka koja protiče kroz Rim?
Đura: Sad ću da ti kažem (tipka na kompjuteru). R-i-m... Kaže ovako: Rim je glavni grad Italije i regije Lacio, takođe najveći i najbrojniji grad u Italiji sa oko 2,8 miliona stanovnika, i četvrti najveći grad u Evropskoj uniji. Na širem području grada živi nešto više od četiri miliona stanovnika... Čekaj malo da dođem do reke... (čita u sebi) A, evo ga: na mestu gde se reka Anijen uliva u Tibar... Koliko vidim ima dve reke: Anijen i Tibar. Za Tibar sam čuo, za ovu prvu nikad. Pored koje bismo šetali?
Mara: Ne znam. To, valjda, zavisi od turističke agencije, od njihovog programa putovanja. U stvari, nama je svejedno. Važno je da je lepo veče, mirno, jaka mesečina, pirka neki slab vetrić, grane na krošnjama drveća blago lelujaju, cveće miriše, ptice pevaju...
Đura: (prekinu je) Znaš li kad će ti se steći svi ti uslovi koje si nabrojala? Nikad. Umesto da zaželiš samo lepo toplo veče, bez kiše i sa ispravnom klupom, koja treba da bude pored same reke da bismo mogli da čujemo njen prelepi žubor, a da smo istovremeno daleko od centra grada, zbog velike buke i zagađenosti vazduha i da nismo na koridoru da nas avioni ne preleću, jer mi ta buka smeta... ti ga pretera sa svojim zahtevima. Te ovo, te ono. Ne može tako. Treba da budeš koncizna u svojim zahtevima. Ti, kada bi kojim slučajem, uhvatila zlatnu ribicu, ne bi znala šta hoćeš, ona bi se jadnica zbunila i ostala bi bez ijedne ispunjene želje.
Mara: Nije tačno. Imam samo jednu želju, kratko i jasno: Da mi se deca vrate iz Amerike...
Đura: (prekida je) Iz Kanade, Maro. Kanade.
Mara: Pa to je isto. U čemu je razlika?
Đura: U pravu si. I šta onda? Vrate nam se. I šta? Prijavljuju se na biro i čekaju posao, ili se učlanjuju u vladajuću stranku i odmah dobijaju posao kao neki veliki rodoljubi, koji su se vratili iz inostranstva, jer tamo ništa ne valja, a kod nas je sve najbolje... Razmisli malo pre nego što zamisliš želju?
Mara: Razmišljam. Kakva god da je, moja je. Volela bih da budu ovde. Mi samo teoretski imamo dvoje unučića...
Đura: Troje, Maro. Troje. Zaboravila si Jovana, srce dedino, napunio je dvadeset godina.
Mara: Nije Jovan, nego Džon. Sreća bakina, kako ga zaboravih? Nema valjda već dvadest?
Đura: Ima, ima. I da znaš da je on na našem Jovan, a u Kanadi se Jovan kaže Džon. Mi ćemo da ga zovemo Jovan, šta nas briga kako se kod njih kaže Jovan.
Mara: A, je l` služio vojsku?
Đura: Ne znam. Valjda nije. Nisu izbacivali njegove vojničke slike na fejsu.
Mara: Valjda bi nas pozvali na ispraćaj...
Ćute neko vreme.
Đura: Što ne bismo pustili malo radio. Da nađem neku narodnu muziku iz našeg vremena, a ne ovu današnju, koja nema veze sa životom. A, šta kažeš? Pa, danas nam je godišnjica... da se malo proveselimo?
Mara: Može, nego šta smo se dogovorili, hoćemo li putovati negde za godišnjicu? Samo da znaš da ja u banju ne idem. Bilo gde, samo ne u banju. Bilo bi dobro da odemo negde u Evropu.
Đura: (pušta radio) Uuuu, gde me nađe. Ova je baš dobra (čuje se Miroslav Ilić, Polomiću čaše od kristala). Eh, da sam samo malo mlađi pa da polomim neku čašu od kristala.
Mara: Nemoj da ti pada na pamet, te čaše smo dobili od kumova na svadbi, čuvamo ih četrdeset godina i sada bi ti da ih lomiš...
Đura: Pedeset! Pedeset godina je prošlo. Danas nam je pedeset godina braka, ženo.
Mara: To ti je isto. Četrdeset, pedeset... šezdeset, u čemu je razlika?
Đura: U pravu si. Slušaj malo Miroslava, kako peva čovek, a ne kao ovi današnji, ne znaš ni da li pevaju, ili recituju.
Odmah posle pesme Polomiću čaše od kristala, počinje pesma Šabana Šaulića, S namerom dođoh u veliki grad.
Đura: Maro, moja Marice, a gde je naše selo sada?
Mara: Ko to zna. Nisam bila još od kad je mama umrla. Bogami, dvadesetak godina nisam bila sigurno...
Đuro: Dvadesetak? Tridesetak, Marice moja. U stvari, trideset i pet!
Mara: Ima li toliko?
Đura: Ma, nema veze. Što ti kažeš, sve ti je to isto. Au, što peva čovek. Svaka mu čast. Ovo me sada podseti na vojsku. Jesam li ti pričao kad je neki vojnik na razglas, umesto trube za zbor, pustio Šabana? Jesam li ti pričao to?
Mara: Toliko si mi pričao o vojsci da mislim da sam je i ja služila.
Đura: Ali pazi, baš na dan kada je kapetan trebao da se ženi (nasmeja se). Pa, umesto na svoju svadbu morao da ostane u kasarni da ispitaju vanredni događaj. Umalo da čovek ne ode na sopstvenu svadbu. (zamisli se) Na svadbu? Pa, Maro, nama je danas godišnjica. Počesmo da pričamo o tome gde ćemo da putujemo.
Mara: Jeste. I šta smo se dogovorili?
Đura: Ništa se još nismo dogovorili. Jedino znamo da su tebi banje već dosadile pa bi ti da idemo negde drugde. Gde bi išla?
Mara: Ja u banju ne idem, išla bih negde u Evropu. U Rim, na primer. Tamo nismo nikad bili, a svi kažu da je lepo. I grad, i šetnja pored Loare...
Đura: Kakva Loara, jesmo li rekli da ona teče u Francuskoj, kroz Pariz, a kroz Rim ti teče... kako beše, Temza!
Mara: Bogami Temza nije. Možda nije Loara, ali ni Temza nije, sto posto.
Đura: E sad ćeš da vidiš (seda za računar i tipka) T-e-m-z-a... Evo ga, kaže ovako: Temza je reka koja teče kroz južnu Englesku... auuu, a u donjem delu prolazi kroz London. Pa da, kroz London, gde mi pade na pamet Rim. Sad ćemo da vidimo i za Rim. R-i-m... Ovako kaže za Rim: na-na-na, aha, a evo ga: na mestu gde se reka Anijen uliva u Tibar. Pa da, Tibar! Tibar, Temza to je slično pa me je to ponelo, a za ovu prvu nikad nisam ni čuo. Jesi li ti ikada čula za ovu reku, kako beše, Anijen?
Mara: Nisam, ali nema veze, možemo šetati i pored nje. Važno je da je lepo veče, mirno, jaka mesečina, da pirka neki slab vetrić, da grane na krošnjama drveća blago lelujaju, da cveće miriše, da ptice pevaju...
Đura: Opet ga ti pretera sa zahtevima. Te ovo, te ono. Važno je da bude samo lepo toplo veče, bez kiše i da na šetalištu postoji ispravna klupa, pored same reke, da bismo mogli da čujemo njen prelepi žubor, a da pritom budemo daleko od centra grada, zbog tišine i čistog vazduha, i da nismo na koridoru da nas avioni ne preleću...
Mara: E, i ti ga pretera. Šta ti smetaju avioni, kada su oni visoko?
Đura: Tamo ti, moja Marice, ima više aviona nego kod nas automobila. To samo zviždi, ne možeš imati mira ni sekundu...
U sobu, bez kucanja, ulazi Stamena.
Stamena: (ozbiljna) Milutine, ko je ova žena?
Đura: (isključuje radio i iznenađeno Stameni) Stamena, Stano, pa to je moja žena, Mara.
Stamena: Tvoja žena, a? A, čija sam ja žena, Milutine? Kako te nije sramota? (počinje da plače)
Mara: Šta pričaš to ženo? Nije ti ovo Milutin.
Stamena: Ti da ćutiš, tebe nisam ništa pitala.
Đura: (oprezno) Stano, nisam ja Milutin. Ja sam Đura.
Stamena: Đura, a? A, gde je moj Milutin?
U sobu ulazi Brankica.
Brankica: Izvinite, molim vas. Mama, šta to radiš?
Stamena: Ko si pa ti sada?
Brankica: Mama, to sam ja Branka. Tvoja ćerka Brankica.
Stamena: Brankice, jesi li to ti? Pa, što mi nisi javila da ćeš doći da napravim tortu. Sad baš Milutinu pričam, kada bi došla naša Brankica napravila bih joj tortu...
Brankica: Mama, hajdemo kući, molim te. I, nemoj mi više bežati. Ne mogu samo na tebe da pazim, moram i da radim. (Đuri i Mari) Izvinite molim vas, radila sam svoj posao na računaru, kad vidim nema je. Iskoristi trenutak i pobegne. Ne znam šta da radim sa njom, ne mogu da je vežem...
Đura: U redu je ćero. Polako sa njom, ona misli da sam ja Milutin. Pomešalo joj se nešto u glavi, a prošle nedelje smo lepo razgovarali. Čini mi se da je i jutros sve znala, ali eto... Ko bi rek`o da to može tako brzo da udari.
Mara: Aj ti Stano sa tvojom Brankicom kući. Biće sve dobro, ne sekiraj se. Svi ćemo mi jednog dana kod Milutina, pre ili kasnije...
Stamena: Nećeš ti kod mog Milutina. Nećeš dok sam ja živa...
Brankica: Ajmo mama. Ajmo polako. Doviđenja i izvinite, molim vas. Baš mi je neprijatno, ali šta da radim. Doviđenja.
Đura: Doviđenja, ćero.
Mara: (čeka da Stamena i Brankica izađu) Da li ćemo i mi jednog dana biti kao Stana? Bože mili, molim ti se, samo pamet da mi sačuvaš.
Đura: Jeste, u pravu si. Šta će ti sve, kada pameti nemaš. (uključuje radio čuje se pesma Miljka Vitezovića, Tri livade nigde lada nema) A naše livade, Marice? Ko li kosi naše livade?
Mara: Ma, baš me briga za livade i ko ih kosi.
(slušaju kraj pesme Tri livade bez reči, a zatim počinje pesma Silvane Armenulić, Šta će mi život)
Đura: Je l` ovo beše Silvana ili Lepa?
Mara: Silvana.
Đura: Jeste, u pravu si. Bila je vrlo lepa žena, a lepo je i pevala. Baš lepo. Šteta što mlada ode. (uživa dok sluša Silvanu, a onda s`e okrenu ka Mari) Maro, ajde da se dogovorimo da otputujemo negde za godišnjicu braka. Ipak nam je ovo jubilarna godišnjica. Šta ti misliš?
Mara: Pa da. Samo da znaš da ja u banju neću, ako si mislio da me vodiš u neku banju, prevario si se. U banju neću, makar nigde ne otišla.
Đura: Šta misliš da odemo negde u Evropu?
Mara: To. To bi bilo dobro. Volela bih da odemo u Rim, tamo nismo nikad bili, a svi kažu da je lepo, i grad i šetnja pored Tibra. Dok šetamo pored reke važno je da bude lepo veče, mirno, da bude jaka mesečina, da pirka neki slab vetrić, da grane na krošnjama drveća blago lelujaju, da cveće miriše, da ptice pevaju...
Đura: Maro, moja Marice, ti ne umeš da imaš neke obične želje, nego kad kreneš ne umeš da se zaustaviš. Te ovo, te ono, nikad kraja. Važno je, brate, da bude samo lepo toplo veče, bez kiše i da na šetalištu postoji ispravna prazna klupa, pored same reke, da bismo mogli da čujemo njen prelepi žubor, a da pritom budemo daleko od centra grada, zbog tišine i čistog vazduha, i da, naravno, nismo na koridoru da nas avioni ne preleću...
Mara: Nešto mi se ne ide na reku. Samo obiđemo stari deo Rima, one tvrđave, crkve, Vatikan...
Đura: Ali pazi, nemoj da se prevariš pa u Vatikanu da se krstiš s tri prsta.
Mara: Ma, ne moramo ni u Vatikan. Što moramo da idemo tamo. U stvari, ajmo u Pariz, tamo nismo nikad bili, a svi kažu da je lepo, i grad, i šetnja pored Loare...
Đura: Loara je lepa reka. Svi pesnici su je opevali. Tu odmah pored Loare je i Ajfelov toranj...
Mara: Bože, Đuro, nije Ajfelov, već Krivi toranj. Ja sam, još kao učiteljica, pričala deci o Krivom tornju. Tu su izmislili neki zakon fizike...
Đura: Ja sam, valjda, bio neki nastavnik fizike i znam da je Krivi toranj u Italiji, a u Parizu je Ajfelov toranj.
Mara: Dobro. Ajd izguglaj pa da vidimo ko je u pravu.
Đura: (tipka) A-j-f-e-l-o-v-t-o-r-a-nj... Kaže ovako: Ajfelova kula ili Ajfelov toranj je metalni toranj sagrađen na Marsovim poljima u Parizu, pored reke Sene... i danas je znamenitost i simbol Pariza. (pogleda Maru, začuđen) Pored reke Sene. Sena, Marice, a ne Loara.
Mara: To ti je isto, reka ko reka. Da l` je ova ili ona, cvrc Milojka, kao da je to važno.
Đura: Pa, hoćemo li šetati pored Sene?
Mara: Naravno da hoćemo. Važno je da bude lepo veče, mirno, da bude jaka mesečina, da pirka neki slab vetrić, da grane na krošnjama drveća blago lelujaju, da cveće miriše, da ptice pevaju...
Đura: Važno je, brate, da bude samo lepo toplo veče, bez kiše i da na šetalištu postoji ispravna prazna klupa, pored same reke, da bismo mogli da je čujemo dok prelepo žubori, a da pritom budemo daleko od centra grada, zbog tišine i čistog vazduha, i da, naravno, nismo na koridoru da nas avioni ne preleću... A, Ajfelov toranj je velik, on se vidi i sa periferije.
Mara: Kako ćemo putovati? Vozom ili avionom? (počinje pesma Cuneta Gojkovića, Kafu mi draga ispeci) Joj, Đuro, čuj ovo. Pojačaj ga malo.
Đura: (pojačava) Stvarno je dobar.
Mara: Pravi pevač, a ne kao ova današnja omladina, ne znaš ni da li peva, ili zavija, ili recituje.
Po završetku pesme Đura stišava radio
Đura: Pa, kako ćemo putovati, Marice?
Mara: Avionom. Nismo nikad putovali avionom, a svi kažu da je lepo.
Đura: Jeste, dok avion ne upadne u one vazdušne rupe. Znam ja to iz fizike...
Mara: Kakve rupe?
Đura: Pa, Marice, nije ti vazduh svuda iste gustine i kad avion uleti u prostor u kome je vazduh malo ređi brzo propadne, kao kad se voziš brzim liftom nadole...
Mara: Ne znam ja za to. Nećemo onda avionom...
Čuje se zvono i u sobu ulazi Brankica
Brankica: Dobar dan, opet ja. Je l` tu moja mama?
Đura: Nije dolazila od onda.
Brankica: Nestala je, mislila sam da je opet ovde. Šta da radim, gde da je tražim?
Đura: Pozovi policiju i prijavi nestanak. Ko zna gde se ona uputila.
Brankica: Mislite? (vadi mobilni telefon i tipka broj) Dobar dan. Branka Marković ovde, htela bih da prijavim nestanak moje majke, Stamene Jakovljević... Molim? …Malopre... Mršava, srednjeg rasta, kratka kosa, fizički je vitalna, može dugo da hoda, ali je dementna... Ima osamdeset i pet godina. Dobro, sačekaću vas. Doviđenja.
Mara: Kako ćero osamdeset i pet godina, nema ona toliko.
Brankica: Ima teta Maro, napunila je prošlog meseca.
Mara: Ima? Pa, koliko ja imam onda?
Brankica: Vi ste napunili osamdeset godina, a čika Đura sedamdesetosam. Ja sam, teta Maro, napunila šezdeset...
Mara: Ti napunila šezdeset? Svejedno, odakle meni osamdeset godina, kad ja tek u decembru punim sedamdesetpet? A, sada još ispade i da je Đura mlađi od mene. Cvrc Milojka, kad je on to bio mlađi od mene?
Brankica: (začuđeno je pogleda) Molim?
Mara: Ne znaš ti, dete moje... Nego, mi se spremamo za putovanje. Idemo u Pariz.
Brankica: Baš lepo. Kada putujete.
Mara: Ovih dana. Nismo nikad bili u Parizu, a svi kažu da je lepo, i grad i šetnja pored Loare...
Brankica: (oprezno je prekinu) Izvinite teta Maro, ali Loara ne prolazi kroz Pariz. Sena teče...
Mara: (Đuri) Eto ti ga sad. Kako, kad su Loaru opevali svi pesnici... Sad ispada da ne teče ni kroz Pariz, cvrc Milojka...
Brankica: Teta Maro, možda ste nešto pobrkali, ali Loara teče kroz Sent Etjen.
Mara: Đuro, pa ajmo mi onda u taj Sent Etjen. Tamo nismo nikad bili, a svi kažu da je lepo i grad i šetnja pored Loare. Hoćemo li avionom?
Brankica: (počinje da sumnja da je Maru uhvatila demencija) Čika Đuro, je l` se javlja Živko?
Đura: Javlja se. Javlja se... Đavola se javlja, nije se javio dva meseca. Javi se tako na četiri meseca. Kaže da su dobro, da ima mnogo obaveza pa ne stigne da nas nazove preko Skajpa. Navodno, uvek misli na nas...
Brankica: Dajte mi, molim vas, njegovu adresu. U stvari, dajte mi njegovo ime na Skajpu pa ću ga ja nazvati. Volela bih da ga čujem. Nisam ga videla dvadeset godina.
Đura: Dvadeset i tri godine, ćero. Ni mi ga nismo videli dvadesettri godine. Jovana nikada nismo ni videli, a napunio je već dvadeset godina. Vidimo samo slike na Fejsbuku...
Brankica: Dvadeset godina? Pa on je već veliki momak.
Mara: Đuro, je l` on služio vojsku?
Đura: Ne znam Maro.
Mara: Da je služio, valjda bi nas zvali na ispraćaj.
Đura: Zvali bi nas, sigurno.
Brankica: (gleda u monitor računara) Eto, zapisala sam njegovo ime pa ću ga ja naći. Izvinite, molim vas, moram kući, doći će policajci po izjavu o maminom nestanku i po njenu sliku. Doviđenja i srećan vam put.
Đura: Doviđenja, ćero. Ne sekiraj se, vratiće se ona, ili će je neko dovesti. Biće sve dobro.
Brankica izlazi.
Mara: Ko to putuje?
Đura: Mi putujemo Marice.
Mara: Mi? Otkud ona to zna? Zna, kao što zna kad sam se ja rodila. Ti mlađi od mene? Cvrc Milojka.
Đura: Pa, Marice moja, mlađi sam jer sam se rodio dve godine posle tebe... I uvek sam bio mlađi od tebe, to se nikada ne može sustići. Znaš, valjda, kako to ide. Nego, gde ćemo? U Pariz ili Sent Etjen?
Mara: Ne znam...
Đura: Aj ti lepo razmisli, a ja idem nešto napolje. Vratiću se za deset minuta.
Mara: Gde ideš?
Đura: Iznenađenje. Vidi šta ćeš da poneseš na putovanje od garderobe. Malo to isprobaj, a ja ću se odmah vratiti.
Đura izlazi, a Mara vadi garderobu i probava je.
Đura se vraća kroz pet minuta i nosi neki smotuljak.
Đura: Ajde Marice, donesi mi dva tanjirića i dve viljuščice.
Mara: (donosi tanjiriće i viljuščice) Šta je to?
Đura: Krempita. Kupio sam dva parčeta, da proslavimo godišnjicu.
Mara: Krempita!? Kako si me lepo iznenadio! Sećaš li se kako sam ja nekad pravila krempite?
Đura: Ih, kako da se ne sećam. Tvoje krempite su bile najbolje koje sam ikad jeo.
Sedaju za astal i jedu krempite. Uto u sobu bez kucanja ulazi Stamena.
Stamena: (gleda ih i ćuti neko vreme) Ko ste vi?
Đura: (sedi, drži viljuščicu u ruci i gleda Stamenu u oči) Stano, pa to smo mi, Đura i Mara, tvoje komšije i kolege.
Stamena: Ja sada treba da držim čas. Gde su deca? Šta to jedete? Ima li jedno parče torte za mene?
Đura: Nema Stano. Nismo znali da ćeš doći. Aj ti sedi pored Mare, a ja ću da pozovem Brankicu.
Stamena: Šta imaš ti da zoveš Brankicu, ona je u vrtiću sada. Milutin će je uzeti čim se vrati iz Beograda.
Đura ustaje i polako ide prema Stameni.
Đura: Sedi Stano. Sedi malo, ja idem u susednu učionicu, odmah ću se vratiti (izlazi).
Stamena: A za mene nema torte, a?
Mara: (gleda je i jedva nekako izgovori) Nema, Stano. Nisam znala da ćeš doći. Koji čas imaš sada?
Stamena: English language, lessons fifteen, Maya drive a car. Opet su mi promenili raspored, bez mog znanja. Žaliću se direktoru...
U sobu ulaze Đura i Brankica.
Brankica: (plače) Gde si ti, mama. Što bežiš pobogu?
Stamena: Ko si ti?
Brankica: Mama, ja sam tvoja Branka, Brankica.
Stamena: Moja Brankica je u vrtiću. Uzeće je Milutin čim se vrati iz Beograda.
Brankica: (plače) Neće se tata vratiti iz Beograda, mama. Ja sam tvoja Brankica... ja sam. Ajmo kući. Molim te, nemoj mi to raditi. Molim te. Ljudima je danas godišnjica braka, a ti im samo smetaš.
Stamena: Godišnjica braka, a za mene nema ni jedno parče torte? Jaka mi je to godišnjica.
Brankica: Molim te, ajmo.
Stamena i Brankica izlaze.
Đura i Mara se gledaju i ćute.
Đura: Nisam pojeo krempitu. Ne mogu sada. Žao mi Stane. Setila se onog dana kada je Milutin stradao u saobraćajnoj nesreći u povratku iz Beograda. Ne seća se šta je juče bilo, a toga se setila.
Mara: A, šta misliš da i nju povedemo na putovanje? Baš bi joj bilo drago.
Đura: Ne znam Maro. Šta ako nam se izgubi? Kako ćemo se bez nje vratiti? Pita nas Brankica, gde mi je mama? Šta da joj kažemo?
Mara: Jeste. U pravu si. Žao je i meni. Jako je dobra. Sećam se koliko je samo meni puta pomogla. Radile smo u istoj školi i svi su je samo hvalili pa sam mislila, pošto je ona bila nastavnik engleskog, da bi bilo dobro da pođe sa nama. Da nam se nađe u stranoj zemlji...
Đura: Marice, mi putujemo u Francusku. Tu se govori francuski.
Mara: Pa, to ti je isto. U čemu je razlika?
Đura: Jeste, u pravu si.
Mara: Gde ćemo?
Đura: (začuđeno) Šta gde?
Mara: Gde ćemo putovati? To te pitam.
Đura: Kako gde? Pa, rekli smo u Sent Etjen. Jesi li odabrala garderobu?
Mara: Ne znam. Sve mi je nekako knap i zastarelo. Morala bih prvo da kupim nešto novo. Ne mogu sa ovim krpama putovati u Evropu.
Đura: Nisu krpe. Ni moja garderoba nije ništa bolja.
Mara: Ti si muško. Ti možeš kako hoćeš. Ja sam, ipak, dama. To nije isto, a idemo na Loaru. Šetaćemo pored reke koju su opevali svi pesnici. A, kada budemo šetali pored nje važno je da bude lepo veče, mirno, da bude jaka mesečina, da pirka neki slab vetrić, da grane na krošnjama drveća blago lelujaju, da cveće miriše, da ptice pevaju i da budemo u blizini Krivog tornja...
Đura: Važno je, Maro, da bude samo lepo toplo veče, bez kiše i da na šetalištu postoji ispravna prazna klupa, pored same reke, da bismo mogli da je čujemo dok prelepo žubori, a da pritom budemo daleko od centra grada, zbog tišine i čistog vazduha, i da, naravno, nismo na koridoru da nas avioni ne preleću... I nije Krivi toranj, već Ajfelov toranj. Već sam ti rekao Krivi toranj je u Italiji.
Mara: Aj, molim te izguglaj pa da vidimo gde je. Da vidimo ko je u pravu.
Đura: (seda za računar i tipka) A-j-f-e-l-o-v-t-o-r-a-nj... Kaže ovako: Ajfelova kula ili Ajfelov toranj je metalni toranj sagrađen na Marsovim poljima u Parizu, pored reke Sene... (bezvoljno nastavlja da čita) i danas je znamenitost i simbol Pariza. (pogleda Maru) U Parizu je, pored Sene, a ne Loare.
Mara: Nema veze. Šta će nam toranj. S tornjem, ili bez njega, to ti je isto. U čemu je razlika?
Đura: Ma, u pravu si. Što moramo da se penjemo na toranj. Iovako smo stari za ta penjanja. Mi ćemo samo da se šetamo pored Loare...
Mara: Jeste, važno je da bude lepo veče, mirno, da bude jaka mesečina, da pirka neki slab vetrić, da grane na krošnjama drveća blago lelujaju, da cveće miriše, da ptice pevaju...
Đura: Važno je, Marice moja, da bude samo lepo toplo veče, bez kiše i da na šetalištu postoji ispravna prazna klupa, pored same reke, da bismo mogli da je čujemo dok prelepo žubori, a da pritom budemo daleko od centra grada, zbog tišine i čistog vazduha, i što je još važnije je to, da to nije Pariz, pa možemo da sednemo bilo gde, jer tu nema mnogo aviona pa nas, samim tim, neće ni preletati...
Mara: Odlično. Sve nam se poklopilo.
Đura: Kako ćemo putovati.
Mara: Možemo avionom. Nikada se nismo vozili avionom, a svi kažu da je lepo. Uz to ćemo i najbrže stići.
Đura: A vazdušne rupe?
Mara: Ne znam, neko mi je pričao o tome, ali sam zaboravila šta to beše.
Đura: Ja sam ti pričao. To ti je svojevrsan prirodni fenomen. Nije ti vazduh svuda iste gustine pa kad avion uleti u prostor gde je vazduh ređi on naglo propadne. To ti je kao kad se voziš u nekom brzom liftu pa odjednom naglo počneš da propadaš.
Mara: To je strašno, nećemo onda avionom. Ajmo vozom, kao nekada. Sećam se kad sam bila mala stalno smo putovali vozom. Meni je bilo prelepo, zalepim se za prozor pa ne mogu da me odlepe dok ne stignemo.
Đura: Sada me podseti, kad sam išao u vojsku. Jesam li ti pričao kad sam išao u vojsku, a tada je parnjača vukla voz. Uđe voz u tunel, mi nismo zatvorili prozor, pa se čitav vagon napuni dimom, svi smo bili crni ko dimnjačari. Jesam li ti pričao to? Pa se onako crni javimo u kasarnu dežurnom oficiru. (smeje se) On nas gleda, krsti se čovek. Jesam li ti pričao?
Mara: Jesi. Jesi, barem sto puta. I kad ste bili na gađanju, i kad je bila uzbuna, i kad si išao na prvo odsustvo, i kad se kapetan ženio. Sve si mi pričao po barem stotinu puta.
Đura: Dobro. Jesi li odlučila šta ćeš od garderobe poneti?
Mara: Sve mi je nekako knap i zastarelo. Ipak je to reka koju su svi pesnici opevali pa treba i garderobu uskladiti sa tim. Morala bih kupiti nešto novo. Novu haljinu, nove cipele, šešir...
Đura: Kako ćemo Marice sve to kupiti? I ja bah trebao da kupim nove cipele.
Mara: Šta će tebi cipele? Nosi one od prošle godine.
Đura: Koje od prošle godine? Moje najnovije cipele imaju deset godina.
Mara: Deset godina? One mokasine? Kad pre deset godina, a izgledaju k`o nove.
Đura: (oprezno) Ja bih ti predložio da mi putovanje odložimo za sledeću godinu.
Mara: Zašto sad da odlažemo kada smo se sve lepo dogovorili i kada nam se sve lepo uklopilo?
Đura: Mislim da se organizujemo na vreme, da se lepo pripremimo, ti kupiš garderobu, ja cipele, i kad nam dođe godišnjica, jednostavno uđemo u avion i...
Mara: (prekinu ga) Što u avion? Ja bih da uđemo u voz. Sećam se kad sam bila mala stalno smo putovali vozom. Meni je bilo prelepo, zalepim se za prozor pa ne mogu da me odlepe dok ne stignemo.
Đura: A, jesam li ti ja pričao kad sam išao u vojsku, a tada je parnjača vukla voz. Pa ti uđe voz u tunel, a mi nismo zatvorili prozor, pa se čitav vagon napuni dimom, svi smo bili crni ko dimnjačari. Pa se onako crni javimo u kasarnu dežurnom oficiru. (smeje se) On nas gleda, krsti se čovek...
Mara: I ti više voliš voz, je l` da? Mada se nikad nisam vozila avionom, i bez obzira što se svima sviđa, ja se ipak plašim. Mnogo on visoko leti, ne bi mi bilo svejedno. A, neko mi je pričao i za nekakve vazdušne rupe...
Đura: Ja sam ti pričao, Marice. To ti je svojevrsan prirodni fenomen. Nije ti vazduh svuda iste gustine pa kad avion uleti u prostor gde je vazduh ređi on naglo propadne. To ti je neki čudan osećaj, kao kad se voziš u nekom brzom liftu pa odjednom naglo počneš da propadaš.
Mara: Kad si se ti vozio u avionu?
Đura: Jesam jednom u vojsci. Pričao sam ti sigurno kad smo helikopterom išli na manevre...
Mara: Helikopterom, a ne avionom.
Đura: Pa, to ti je isto.
Mara: Nije isto. Pričaš mi o osećaju kada se voziš u avionu i upadneš u vazdušnu rupu, a nikad se nisi vozio avionom.
Đura: Pa, dobro, ajde... Tebi se ne može ugoditi. Nego, hoćemo li mi dogodine putovati za godišnjicu?
Mara: Naravno da hoćemo, neću više da sedim kući i da znaš... ja u banju neću da idem. Ti idi ako hoćeš, ali bez mene. Ja bih da idemo negde u Evropu. U Rimu nikad nismo bili, a svi kažu da je lepo, i grad i šetnja pored Loare...
Đura: Šta misliš... Pošto nećemo sada putovati, šta misliš da... Malo... A?
Mara: Šta? Šta malo?
Đura: Pa, malo... znaš? (nastavi stidljivo) Ono, malo da se poigramo. Sami smo Marice pa...
Mara: (povređeno) Da se poigramo? Sami smo, a? Sram te bilo! Da te je sramota tih tvojih godina. Hteo bi da iskoristiš priliku dok smo sami...
Đura: (prekinu je) Šta ti je Marice? Šta pričaš? Pa, mi smo sami već više od dvadeset godina. Mi smo, Maro moja, muž i žena. To je normalno...
Mara: Šta je normalno? Sram da te bude. Znam ja šta ti hoćeš... Sad mi se sve otrvorilo. Sad mi je sve jasno. Tačno znam šta si naumio. Misliš Mara je glupa. Hoćeš da me odvedeš u Pariz, kao da šetamo pored Loare... ili... kao slušamo kako ptice pevaju, a u stvari misliš samo na...
Đura: (uvređeno je prekinu) Maro, molim te, šta to pričaš? To su gluposti. To je kao prvo, a kao drugo, kroz Pariz ne protiče Loara, nego... (pokušava da se seti) Nema veze, uglavnom, ta... ne ide kroz Pariz... Možda kroz London...
Mara: (vrlo ozbiljna) Kroz London!? Ne zamajavaj me. Vrlo sam ozbiljna. Misliš, zbunićeš me pa posle... E pa, cvrc Milojka. Budeš li me pipnuo zvaću policiju da me zaštite od napasnika.
Đura: (okrenu se i krenu ka vratima) Dobro, dobro... Idem napolje pa ti sama proslavljaj godišnjicu. (uvređeno) Zbogom! (izlazi)
Reflektori se polako gase do potpunog mraka.
K R A J
