Izvod iz recenzije Ivana Matejevića ("Čvor u mozgu")
...Dragan Marinković, nas u priču iz poslednjeg rata uvodi preko zanimljive priče iz davnih srpsko-turskih ratova, perioda kada je oslobođen Niš od turske vlasti. Uvodna priča, slikovito predstavljena, originalnim dijalektom područja gde je radnja smeštena treba da spoji mitološke svere koje se ponavljaju mnogo kasnije, odnosno u nastavku teksta, u opisanim događajima poslednjeg rata i deset godina nakon toga.
U osovi književnog dela je jezička obrada neke teme. Različiti su doživljaji rata. Dok rat traje, on donosi posebne oblike funkionisanja i razmišljanja. To je nešto kao stanje neravnoteže duha gde ništa nije u redu. Nakon završetka rata, sa saznanjima koja nisu bila dostupna u potpunosti za vreme trajanja, formira se nova slika koja dovodi do objektivnijeg sagledavanja svega onoga što se dogodilo pa se to formira i nešto drugačija slika događaja.
Marinković na sasvim drugačiji način pristupa priči u koju nas uvodi. Njegovi likovi ostaju očuvana i stabilizovana duha uprkos svim psihičkim posledicama koje rat donosi. Ovaj tekst nije pisan patriotskom narativnošću. Autor se ovde ne bavi odnosima lojalnosti i izdaje što uobičaja u patriotskim ratnim tekstovima. Izbegava „teške ratne teme“, već naizged neobičnim i lakim ratnim događajima, već u uvodnoj priči potkrepljenim mitologijom traženja blaga, stvara nam utisak da je to „baš tako bilo“, odnosno da je sve što je ovde ispričano liči faktogrtafskom, verodostojnom doživljaju. Fragmentarnim viđenjem apsurdnosti rata, dinamičnim, filmskim dijalogom autor stvara sliku realnih likova i živopisnim jezikom šeta nas istorijom Niša sebi svojstvenim načinom. Ovo štivo je oslobođeno klišea. Nakon dinamičnih događaja deset dana rata 1999. godine, prisustvujemo sustetu ratnih veterana iz ove priče, deset godina nakon završetka rata na sumiranju životnih postignuća u peridu koji je trebao da izbriše sve ratne strahote. I jeste izbrisao jer se završava optimističnim željama okrenutim budućnosti, novom životu, stvaranju porodice, rađanju kao jedinom smislu postojanja. To je logični završetak ovog po svemu drugačijeg pristupa ratu kao literarnoj temi. Takva neobičnost u isto vreme donosi i pozitivnu originalnost autora koji je, pre svega autentičnim jezikom hteo da ispriča i podeli s čitaocima nešto što može da bude i najveća intima.
