Već neko vreme sanjam jedan čudan san.
Kao, to je jedan naš običan dan.
Kao, mi živimo u kokošinjcu nekom,
odvojenom od sveta širokom rekom,
pa još opasan i zidinama delom,
najbolji je kokošinjac u regionu celom.
Vrli Pevac nam je, kao, s neba pao,
a mi smo obične kokoške, kao.
Ima tu i stvari koje ne treba da znaš,
kokošinjac se sasvim nakrivio baš,
a u njemu se sve kao u basnama dešava,
jer Vrli Pevac pričom sve probleme rešava.
On je pritom i neke vrlo čudne sorte,
od jeftinog hleba više voli torte.
Iz čista mira se, kao, s nama svađa često
pokušavajući tako da sačuva presto.
Kao, ne sekira se on što ga zovu krelac
ni što bi koka jedna da postane pevac.
A, pošto koke nisu baš mnogo pametne,
Vrli Pevac može svašta da im nametne.
Tako se, kao, setio i Vrli Pevac naš
da nam uvede namete ama na sve baš.
Koke po dvorištu više ne smeju da kake,
a umesto perja treba da im rastu dlake.
Da kokodaču smeju samo kad su same,
a Pevac je jedino za plakanje rame.
I, šta da ti kažem, teška je to muka
još više te svrbi kada češe tuđa ruka.
Kako ovo opisati i taj osećaj čudan:
Hoću li se probuditi, il sam, možda, budan?
