PESMA KOJU PIŠEM
Ima pesama koje sam ti ispevao
Pesama koje sam ti poklonio, posvetio,
otkrio se kao breza u kasnu jesen.
Ima pesama u kojima sam se skrivao
iza čarobnih reči metafizike
pesama u kojima sam ćutao
čak i onih u kojima sam lagao
(ako se u ovome uopšte može lagati)
ima pesama u kojima sam krio prava osećanja
pa ih alegorijom pretvarao u bilo šta drugo
pesama u kojima sam tvrdio
da nisu tebi napisane
niti da sam ih ja pisao.
Jednu pesmu još uvek pišem
i ti i ja čekamo njene rime
a ona nastaje sporo i lagano
kao da neće biti naš cilj
kao da neće biti naša najdraža beba
koju doduše nećemo ljuljati
jer će biti samo
univerzalna slika naše ljubavi
biće tek izdisaj bremena nošenog dugo
savršenstvo za kojim tragamo sada
i koje ćemo pustiti niz reku da pluta
od vira do vira, obale i žbuna,
da bliska bude lepotom svima
a nedostupnošću poželjna pogledu svakom
kao raskošna lađa s jedrima poput krila
velikih ptica
kao simbol slobode i moći
Takvu pesmu još uvek pišem
rečju čija sam slova slagao dugo
u predvečerima punim raskršća i staza
i jutrima koja nisu imala čak ni to
krvlju, čija boja, već polako gubi svežinu
nalik večernjem zalasku sunca
koje tone u modrinu
suzom koju sam stvarao kad je nije bilo
kad sam je cedio iz svojih zabluda
češće iz fascinantnosti mogućnosti zala
snagom isposnika, mučenika, ubice, oprostitelja
ubijenog, okuženog, pravednika, zavidnika,
snagom umirućeg da izgovori još reč
Zaista, ima pesama kojima se ponosim
u kojima sam slutio ponekad proleće
češće uzaludnost i progonstvo
i odricanje od sebe i naše ljubavi.
Pesnik je častan kad vidi nesreću
Tragovi straha koje baca na belinu
tek su pokušaj ličnog bežanja
koji svi pa i on sam zove hrabrošću
Za trajanje kroz traganje davao sam sve
onu malu besomučnu crtu ljubavi,
rezignacije, stabilnog nezadovoljstva
koja mi na dve pole razdvoji obraz
Da je bilo pameti koju nikad nisam prizivao
a na koju sam se uvek pozivao
da je bilo mudrosti da davno odbacim
sopstveno iskustvo kao najbolji savet
moja pesma bi već krasila tvoj san
bila bi orošena ruža u cvatu
poluga kojom bismo pokrenuli svet
ovako imaće samo lepotu duge
Oh, govorim kao da je već kasno
Kao da je ponestalo inspiracije
Kao da nema više razloga za pesmu
Ne, ne, ne... ne dajmo se ljubavi
