Skoro sam gledao neki jako dobar film i ono što mi sada ne da mira je priča o nekom mudrom učitelju sa Dalekog istoka koja je u tom filmu ispričana u tri-četiri kratke rečenice. Priča je vrlo zanimljiva i kada bismo je doveli na naš prostor i prilagodili je našem mentalitetu, izgledala bi, otprilike, ovako.
Ljubiša, glavni junak ove priče, nije bio odličan đak, niti se isticao po bilo čemu u odnosu na svoje vršnjake, osim (često!) po nedisciplini. Ničim nije zaslužio da ga bilo ko, pa ni roditelji, nagrade. Međutim, pošto kod nas ne postoje kriterijumi za nagrađivanja (kao ni za mnogo štošta drugo!) roditelji rešiše da podignu kredit i kupe mu motor za osamnaesti rođendan. Ljubiša je bio presrećan. Jurcao je motorom po selu tamo-amo, a o školi je još manje mislio nego do tada.
U selu postoji prodavnica, koju svi zovu „Zadruga“. Ispred nje je postavljen astal sa klupama gde se seljaci okupljaju i, dok ispijaju pivo, nadmudruju se, pričaju o politici i tračare ili, kako bi se to lepše reklo, pričaju o novostima u selu. Među redovnim gostima „Zadruge“ je i mudri seoski učitelj koji, uglavnom, sluša prisutne i tek ponekad se, uglavnom na kraju, uključuje u raspravu.
Vest o kupovini motora je stigla i do zadrugara. „Baš dobro što mu kupiše motor, sada će dete imati razonodu. Možda se i smiri...“ – komentarišu stariji seljaci, dok su oni mlađi zabrinutiji – „More kakva razonoda samo će da juri devojke po selu.“ Mudri učitelj ih pogleda sve od reda pa reče – „Polako ljudi. Ne zna se. Videćemo.“
Prođoše dve godine i Ljubiša se, kako to obično biva, previše oslobodio na motoru. Vozio je prebrzo, izvodio razne vratolomije, sve dok nije pao s motora i teško se povredio, zbog čega mu je sada leva noga kraća od desne. Kada su stariji zadrugari čuli tu vest rekoše – „Ipak, nije dobro što su mu kupili motor. Eto, dete pade, nagrdi se načisto,“ dok su oni mlađi imali drugačije mišljenje – „More, nije on naivan. Na kraju će da izbegne vojnu obavezu!“ Poslednji diskutant je, po običaju, mudri učitelj – „Polako ljudi. Ne zna se. Videćemo.“
Prođoše još dve godine te se zarati (a šta drugo može da nam se desi?). Došla vojska u selo, mobilisala sve muškarce osim Ljubiše, zbog povređene noge. Društvo iz „Zadruge“ je bilo postrojeno i dok su u koloni napuštali selo stariji deo zadrugara reče – „More, ipak je dobro što su mu kupili motor. Evo, svi smo mi mobilisani, a on jedini od muškaraca ostade u selu“, na to se nadovezuju mlađi zadrugari – „More, majke mu ga, on nasledi i sve naše žene.“ Mudri učitelj im na kraju, hodajući sa njima u koloni, reče – „Polako ljudi. Ne zna se. Videćemo.“
Završi se rat, preživeli ratnici se vratiše u selo, među njima i svi zadrugari. Neki povratnici primetiše u svojim domaćinstvima nove članove pa se onako ljuti i naoružani okomiše na Ljubišu. Ljubiša bio spretniji, popeo se na motor, i zbrisao. Tu mu se izgubi svaki trag. Stariji zadrugari, dok su mirno ispijali lepo ohlađeno pivo ispred „Zadruge“, rekoše – „Ipak nije dobro što su mu kupili motor. Zbog njega je sada morao da pobegne iz sela,“ oni mlađi ga ne žale – „More, neka mu je. Umesto što je jurio sojke po selu, trebao je da se zaposli i stvara porodicu.“ Mudri učitelj zatvori diskusiju rečima – „Polako ljudi. Ne zna se. Videćemo.“
Prođoše godine i Ljubiša se iznenada pojavi u selu sa puno para. E sad, da li se on u tom dalekom svetu zaista obogatio, ili je podigao kredit da bi u selu bio glavna faca, niko pouzdano ne zna. Važno je da su se, s vremenom, strasti stišale i da sada on sedi ispred „Zadruge“ sa svim zadrugarima i pije pivo. Na kraju izvadi novčanik, jedva ga drži u ruci koliko je nabrekao od para, i glasno, da ga svi čuju, reče – „Da platim!“ Zadrugari su, ugledavši njegov nabrekli novčanik, u prvom trenutku prosto zanemeli da bi malo kasnije, ipak nekako, uspeli da dođu k sebi i prokomentarišu – „More, ipak je dobro što ti kupiše ono motorče. Sad si bogat čovek, a da nije bilo njega... Eee...“ Premudri učitelj ih pogleda i reče – „Polako ljudi. Ne zna se. Videćemo.“
I tako dođosmo do kraja ove priče, a možda i nismo. Ne zna se, videćemo!
