Dušan Marinković
Planinarenje je sport za koji čoveku, osim dobre volje, nije potrebno još mnogo čega. Sve je nadoknadivo u tom smislu. Može se na planinu poći i u patikama i sa najobičnijim rancem, u trenerkama i običnoj majici; ponesete sendvič i vodu, i to je sve.
Nedavno sam počeo da planinarim. Naime, bilo je to u martu ove godine; posle onih velikih snegova. Prvi vrh koji sam popeo bio je vrh Gradac, na Svrljiškim planinama; jednu od kota, sad već čuvene, Niške transverzale. Gradac mi je, onda, bio interesantan; bilo je snega iako se u gradu već odavno otopio. No, nije Gradac taj vidikovac južne Srbije, o kome bi danas napisao par redova.
Juče sam prvi put popeo vrh Trem, najviši vrh Stare planine; Alpa južne Srbije, kako je to svojevremeno zapisao Jovan Cvijić. Trem ne samo da je najviši vrh Stare planine on je najviši vrh u celokupnom ovom delu Srbije. Sa njega gledano vrh Mosor, koji sam pre par meseci s' mukom popeo, izgleda kao kakva izbočina na nekom brdu. Jedanest kilometara dug put od Gornje Studene preko Bojaninih voda i Devojačkog groba do Trema je vrlo živopisan; u početku jednoličan ali kasnije vrlo interesantan.
Staza, kojom smo išli, vrlo je dinamična; prolazi se asfaltnim putem, donekle, pa nekim neasfaltiranim putem do šume, pa kroz šumu do ledine zvane Devojački grob. To je uvala koja razdvaja vrhove Sokolov kamen i Trem. Prvo što osetite na Devojačkom grobu je jak vetar, koji će vas pratiti sve do samog vrha planine; i što više napredujete ka vrhu, taj vetar postaje sve topliji. U jednom trenutku, na jugo-zapadnoj strani uspona, može se jasno videti Niš, sa desne, i Leskovac, sa leve strane.
Sama planina je, u ovo doba godine, veoma inretesantna; prošarana jesenjim nijansama oker boje još uvek pomešane sa letnjim, i tek ponegde zimzelenim, zelenim nijansama; iz kojih se diskretno promaljaju obrisi žednog kamena[1], zbog koga je planina i prozvana suvom.
Put je dosta naporan jer je uspon konstantan i prlično strm. No, kada se popnete blizu vrha, sam pogled sa litica, od kojih je horizont stotinama kilometara udaljen, smiruje svaki umor u vama.
Uspon na Trem dosta je popularan. Tu možete naići na razne ljude, iz svih krajeva zemlje, ali i iz inostranstva. Mi smo naišli na jednu grupu bugarskih planinara. Naišli smo i na dve porodice, sa malom decom, koje su dosta uspešno savladale ovaj uspon.
Obično je za ovaj jedanesto-kilometarski put potrebno pet sati hoda; mi smo podbacili to vreme za jedan sat. Taj vremenski podbačaj smo iskoristili da napravimo nekolicinu fotografija. Neke od njih ću vam prikazati ovde, kako bi upotpunio ovu priču.
[1] Suva planina je geološki sastavljena od takve kombinacije stena koja u sebi zadržava svu vodu koja padavinama dospe do planine, tako da na planini ima svega nekoliko manjih izvora vode.
