Hodam
ulicama velegrada,
širokim i memljivim.
Nigde sunca.
Zastadoh...
Kuda da pođem,
kad su mi sve ulice iste?
Okrećem se,
nikog ne poznajem.
Koga da pitam,
kad svi nekud žure.
Neuhvatljivi su,
kao da imaju neki cilj.
Razumem ih,
ja bih ih, na tom putu,
samo usporavao...
Krenuh
koracima nesigurnim
i nejednakim,
kao da plešem.
Odjednom poče vetar,
pa udari kiša.
Sastaviše se nebo i zemlja.
Prolazeći pored mene,
kao pored nekog kamena,
svi otvaraju kišobrane
i niko me
pod svoj kišobran
ne pozva.
Šta da radim,
kad ovde nikog ne poznajem,
a svi nekud žure,
kao da imaju cilj.
Ne ljutim se,
jer ja bih ih, na tom putu,
samo usporavao...
Prestade kiša,
sunca i dalje nema.
Nema ni blata.
Dok mokar i žedan
besciljno koračam,
kao kamdžijom,
me ošinu
miris borove šume
i podseti me na rodni kraj.
Protresoh se od uzbuđenja i,
kao pas za mačkom,
potrčah za njim...
Zalud.
Uteče mi,
dok sam čekao zeleno svetlo.
Džaba sada širim nozdrve,
džaba se okrećem,
kada ovde nikog ne poznajem,
a svi nekud žure,
kao da imaju cilj.
Ne ljutim se,
jer ja bih ih, na tom putu,
samo usporavao...
Mokar, žedan i gladan
više ne znam
ni gde sam krenuo,
ni gde se nalazim,
niti kako sam ovde dospeo.
Uputih se negde...
Više mi nije ni važno gde.
Neću nikoga da pitam,
jer ovde nikog ne poznajem,
a svi nekud žure,
kao da imaju cilj.
Neću da ih, na tom putu,
usporavam.
