Vojničke priče

 

Jednom prilikom sam sedeo sa Nešom vazduhoplovcem, mojim dugogodišnjim prijateljem, u Gradskoj kafani (a, gde drugo?!) gde smo neobavezno pričali. Voleo sam da slušam njegove vojničke priče koje su, zbog njegovog nesvakidašnjeg načina pričanja, meni bile vrlo zanimljive.

Koliko sam ga ja u datim okolnostima mogao razumeti, on je sa svojom jedinicom pune dve godine proveo u pešadijskoj kasarni, iako su bili vazduhoplovci. Pričao mi je da su u njihovoj kancelariji tada vrlo često organizovali ne samo šahovske turnire, već i vrlo zanimljive duele najjačih šahista kasarne sa samo jednim pravilom: ko izgubi plaća pivo pobedniku i plavcima.

Sredinom osamdesetih je, kako mi reče Neša, grupa plavaca u svojoj kancelariji, uz kafu, pričala o vesti koja je obeležila to vreme, a o čemu su pisale sve ondašnje novine: Jugo je stigao u Ameriku. Čuđenje i divljenje je tim povodom bilo opšte i u neverovatnim količinama, priseća se Neša, kao da je napravljeno neko tehnološko čudo. „Jugo k`o Jugo, samo mu dodali lajsnu“ – kratko prokomentarisa on i potegnu malo iz rakijske čašice. Kaže da se vrlo dobro seća svog tog ludila izazvanog tim našim navodnim uspehom, ali da njegovim kolegama tada to nije bilo toliko zanimljivo koliko samo jedan podatak u vezi sa tim poslom stoleća. Pogleda me on, podiže kažiprst i sa nekim čudnim smeškom mi reče – „Pazi sad ovo. Ne znam da l` se sećaš, kod njih je koštao četiri hiljade dolara, a kod nas lošiji model šest! A, šta kažeš? Mi smo za Amere, idi begaj, a!? Ma, zezam se.“

Taj odnos cene i troškova im, kaže Neša, nije davao mira. „Amerika ti je izmislila kapitalizam. Nema tamo, brale moj, kao kod nas u to vreme, staviš ga u izlog i čekaš kupca. Tamo se kupci traže. To ti je čitava nauka. Dakle, kad sve to platiš, transport, dilere i ko zna koga sve ne u tom lancu i, na kraju, država uzme svoje, šta ostaje Zastavi? Ništa!“ – Neša instinktivno podiže čašicu i shvativši da je prazna poče spretno da je okreće prstima zagleđujući je sa svih strana – „Ispravna, a prazna!“ – začuđeno konstatova i pogleda ka šanku ne bi li uspostavio vizuelni kontakt sa konobarom.

Čekajući konobara on nastavi sa pričom, kako je baš tada, dok su oni pričali o tom novom Jugiću, u njihovu kancelariju ušao neki pešadijski major Pera koji je odmah, videvši valjda raširene novine, šta li, počeo da hvali novog Juga: te kako lepo izgleda, te kako vrata dobro dihtuju, te ovo, te ono, da bi na kraju rekao ono najvažnije, kako je ugovorio meč sa Stevom tačno u podne u njihovoj kancelariji.

Za par sati su se, priča mi Neša, u njihovoj kancelariji već okupili svi akteri neophodni za početak tog šahovskog dvoboja. Zaključaše vrata, a za radni sto, na kojem je već bila postavljena šahovska tabla sa figurama, sedoše major Pera i zastavnik Steva. Plavci se nasumično poređaše oko stola, svako sebi tražeći najbolju poziciju za praćenje meča. Tada se, priča mi Neša, zastavnik Steva šeretski obrati suparniku: „Hoćete li, druže majore, komandovati za početak meča, ili ćemo početi spontano?“ Duhoviti zaća je ovim uspeo da zasmeje sve prisutne pa čak i svog protivnika. Onda se u maniru pravih džentlmena rukovaše, te major povuče prvi potez. Igralo se, kako mi on reče, bez merenja vremena, a prvih nekoliko poteza su kao i u ranijim partijama povukli vrlo brzo.

Posle desetak poteza nastade prvi zastoj i nakon malo dužeg razmišljanja major odigra, kako Neša reče, za njih dunstere neočekivani potez skakačem. „Mi, kibiceri, se nemo pogledasmo, što mi je bilo dovoljno da shvatim da niko od nas četvorice nije znao nameru belog“ – priča mi Neša. U kancelariji je, objašnjava mi on, sve vreme vladala potpuna tišina, kao u operi, samo što, u ovom slučaju, izvođači nisu pevanjem i glumom osvajali publiku, već smislenim pomeranjem drvenih figurica po crno-beloj tabli, čime su stvarali pravu šahovsku čaroliju. Onda Steva nabora čelo i oprezno s dva prsta uhvati pešaka, al ga odmah ispusti, kao da se opeče. „Taknuto maknuto!“ – munjevito je reagovao major, kao da ga je neko iglom ubo u zadnjicu, te Steva odigra tim pešakom (a, šta je drugo mogao?!). Napetost je iz minute u minut rasla, a sa njom i temperatura u prostoriji koja je postala prava sauna. Dva takmičara, koja su naizgled mirno sedela i pomerala figure po šahovskoj tabli, su se znojili kao da su trčali maraton. Kroz petnaestak minuta major Pera je, kao poparen, skočio sa stolice i tu je, kaže Neša, u stvari počeo onaj najinteresantniji deo ovog duela – prepucavanje pobednika i poraženog posle meča, ili što bi naš narod prosto rekao nadjebavanje.

Neša se dobro seća te komične scene, kako major psuje samog sebe što se prvo uhvatio za smrdljivu kobilu, kako se izrazio, a ne lovca, jer da je uradio obrnuto Steva bi mogao samo da se preda.

Duhoviti Steva je, s druge strane, zadovoljan svojom pobedom počeo glasno da kašlje, jer ga je navodno napala nekakva prašina, kao da se nalazi u pešadijskoj a ne vazduhoplovnoj kacelariji, priča mi Neša, na šta su se svi osim majora nasmejali. Ma, i on bi se nasmejao, kaže Neša, ali ne može jer ne voli da gubi pa u tišini izvadi novčanik i, dok je zavirivao u njega, glasno upita Stevu da mu kaže koliko košta pivo u kantini, jer je on navodno zaboravio, pošto (kao) odavno nije izgubio.

Plavci su uskoro prekomandovani. Vratiše ih na aerodrom da, valjda, prestanu da kvare pešadiju koja treba da se bavi vojskom i kasarnom, a ne tamo nekim glupostima poput šaha. S njihovim odlaskom prestala je i ta, tek začeta, lepa tradicija odigravanja šahovskih turnira i još zanimljivijih duela.

Jugo se u međuvremenu vratio iz Amerike, a gde su Pera i Steva kasnije igrali šah i ko je koga pobeđivao ne znam, ali znam da je, po Nešinoj priči, tada stvoren jedan virus koji je čitavu jednu pešadijsku kasarnu zarazio šahom.

To je bio jedan od onih dobroćudnih virusa protiv koga niko nije tražio zaštitu pa, ko zna, možda je baš on i Juga vratio kući.

Прочитај још...

Ludilo

 

LUDILO

 

Monodrama o sagledavanju (doživljavanju) sebe i drugih oko sebe

 

 

 

 

 

Lik: Mile/Dragoljub je narcisoidan čovek u šestoj deceniji života, koji sebe mnogo bolje i lepše vidi od onoga kako ga drugi vide.

 

 

 

Bina je opremljena kao spavaća soba, ima krevet i natkasnu, a na natkasni budilnik i stonu lampu. U natkasni se nalaze knjiga, flaša sa rakijom i čašica. Pored kreveta stoji kofer za alat. Na zidu visi jedno manje ogledalo. U uglu je smešten umivaonik sa velikim ogledalom. Između natkasne i umivaonika su vrata.

Na bini je mrak. Glumac u pidžami, pokriven ćebetom, na krevetu spava.

Minut kasnije zazvoni budilnik, glumac se okrene, isključi ga i uključi lampu (svetla se na bini pale). Glumac ima dugu neurednu kosu, kratku neurednu bradu i mnogo pokvarenih (crnih) zuba. On se uspravlja i tako sedeći na krevetu, upadljivo zeva, češe se po glavi i proteže se.

 

(dok se proteže, jedva razgovetno) Šta sam sve sanjao, Bože mili... (opet zeva) Ko li izmisli te snove? Mora da je to bila neka velika budala. Umesto da se noću ništa ne dešava pa ujutru ustaneš ko čovek i odmoran odeš na posao, ti čitavu noć lundzaš, jurnjaš, ko zna šta sve ne radiš, a nikako da stigneš tamo gde si krenuo... Pa da, to je stvarno zanimljivo. U snovima nikad ne stignem tamo gde sam krenuo. Šteta! I šta će mi onda snovi? Samo da se sekiram što nisam stigao ili... nisam nešto uspeo. Sad slomljen i premoren moram na posao... Kad bi barem postojala neka mogućnost da se izvučeš na račun toga što si sanjao. (zeva i polako ustaje) E, to bi već bilo nešto. Šefe danas neću doći na posao. Zašto, pita on. Ne mogu, celu noć me jurio Bond, Džejms Bond. Ili, šefe bio sam s Marijom u hotelu Hilton... Ne, ne, ovo ne može... Eeee, muke moje, probudio me lavež pasa dok smo još bili u liftu. Eto, ni tu nisam stigao do kraja. E, malera. Ja ovako lep i pametan, ona takođe, kakav bismo bili par.

Polako prilazi umivaoniku – ne gleda u ogledalo, otvara slavinu, saginje se i umiva se. Rukom uzima peškir, uspravlja se i briše lice okrenut ka ogledalu. Sklanja peškir sa lica i gleda u ogledalo. U ogledalu vidi sebe, ali ne onako kako on sebe poznaje, već onako kako ga vide drugi. On taj lik ne prepoznaje. Glasno vrisne i brzo se pomeri sa strane pored ogledala, leđima okrenut zidu. Uplašeno gleda levo-desno, onda polako naviruje ka ogledalu, ali brzo odustaje.

(Začuđeno) Sunce ti... Šta je ovo, ljudi moji?

Polako opet naviruje i gleda neko vreme u ogledalo pa opet levo-desno kao da proverava da li ga neko gleda sa strane.

(Tiho) Pa, ovo nisam ja.

Polako, na prstima, ide ka zidu na kome visi manje ogledalo. Skida ga sa zida i oprezno ga rukom usmerava ka svom licu. Trgnu se te pomeri ogledalo. Opet ga sa strahom usmerava ka svom licu.

(Tiho) Ko li je ovo? (gleda levo-desno) Ja nisam... Pa, ja nisam ovako ružan. Znam da bi neki voleli da sam takav, ali ortodoksna činjenica ukazuje na suprotno. (spušta ogledalo pa ga odmah podiže) Ovo bih morao da budem ja... Tu nema dileme.

Opipava ogledalo, prevrće ga i zagleđuje.

(Razočarano) Stvarno... pravo ogledalo (gleda levo-desno) Mislio sam da se neko igra sa mnom, ali... (glasno uzdahnu) Ali nije. Barem to sada tako izgleda. Za sada je tako!

Približava se stonoj lampi i stavlja ogledalo iza nje te upadljivo gleda odraz lampe u ogledalu.

Ista je... A, kako ja nisam isti, majku mu? (ustaje i razočarano uzdahnu, zatim gleda levo-desno, kao da nešto traži) A knjiga, aj da te vidim sad majstore.

Postavi ogledalo na krevet pa izvadi knjigu iz natkasne i rukom je nadnosi iznad ogledala te posmatra čas knjigu, čas ogledalo. Onda se sam nadnosi nad ogledalom i gleda odraz svog lica. Baca knjigu.

(Zabrinuto) Uuuff, šta je ovo? Šta me je snašlo... Pa, to nisam ja. Nisam... Ili samo mislim da nisam. Ne, ne, ne... (sve tiše) Ne smem da poludim, možda neko baš to želi. Smeta mu to što sam pametan, ili lep. Što sam sposoban... Poseban... Da, da... Ali, kome? Kome smetam? (hitro podiže pogled ka plafonu) Ma, mora da ima nešto. Sve se može objasniti. Sve! (nervozno mlati kažiprstom i gleda levo-desno) Za sve postoji racionalno, razumno objašnjenje. Da, da... Razum... Razum je ključ za ovu situaciju. Samo razumno, Mile! (ogleda se u ogledalu i mirno govori) Ko si ti? Šta tražiš u mom ogledalu? ...A? ...Kaži nešto. ...A? Mrdaš ustima, a ćutiš. Ćutiš! ...Ćuti, ćuti, ružni stvore. Sredio je Mile i pametnije od tebe pa će i tebe, budi siguran. Pogledaj samo taj tupi pogled. Pa, tvoj koeficijent inteligencije je, mogu se kladiti u to, manji od broja zuba koji su ti preostali, krezubi stvore. I to sa sve tim kariesima zajedno! (pomera ogledalo da bi video svoje uši) A, uši! Pogledaj samo te dlaketine koje ti vire iz tih tvojih klempavih ušiju, majmune... dlakavi... Pih!

Seda na ivicu kreveta i baca ogledalo na jasuk. Osvrće se, gleda gore-dole. Širi ruke i sleže ramenima kao da se nekom nešto pravda. Ustaje i staje ispred umivaonika. Namršteno gleda u ogledalo. Zakrenu se malo udesno, a glava je sve vreme usmerena ka ogledalu. Ispravi se i levu nogu naglo savi u kolenu. Spusti je i to isto uradi sa desnom nogom dvaput pa odmah zatim podigne i savije u laktu desnu ruku i podiže levu nogu. Sve vreme gleda u ogledalo.

(Besno) Pogreši stvore! Pogreši! Znam da nisi pravo ogledalo. Znam! (tiše) Pročitao sam te. Džaba se trudiš.

Seda na krevet, rukama pokriva glavu, savija se dok čelom ne dodirne kolena. Onda iskrene glavu i tako gleda u ogledalo. Uspravlja se u sedeći stav.

(s uzdahom) E, Mile, Mile.

Nevoljno uzima ogledalo sa jastuka i zagleđuje ga. Ustaje i staje ispred velikog ogledala. Manje ogledalo podiže u visini glave pa posmatra u jednakim intervalima prvo jedno pa drugo ogledalo, a onda ruku u kojoj drži manje ogledalo opusti uz telo. To ponovi tri puta, a zatim ko hipnotisan gleda u veliko ogledalo.

(Tiho) E, Mile, Mile... Šta te snađe, crni Mile... Da mi je neko ovo pričao, ne bih mu verovao. Ne, ne... (sleže ramenima i širi ruke, kao da se s nekim raspravlja) Kako da čovek poveruje... Stvarno, kako? ...Kako da čovek poveruje u... u... Ne znam ni kako se ova pojava zove... Nema veze, u svakom slučaju nema smisla. Nema... A kad nema smisla, onda nema ni spasa... (sve tiše) Nema mi spasa... Nema, gotov sam...

Bezvoljno se okreće, baca ogledalo na jastuk i seda na krevet. Dlanovima pokriva lice i počinje da plače. Pruža se na krevet i glasno plačući stisnutim pesnicama udara po krevetu.

(Besno viče) Zašto ja?! ...Zašto?! ...Zašto mene?! (skače sa kreveta i osvrće se vičući) Gde si? ...Javi se! (leže na pod i zaviruje ispod kreveta) Jesi li tu? ...A? ...Tu si... Tu si, tu si... E, sad si gotov! Sad ću da ti...

Uvuče se ispod kreveta i tamo se vrti. To traje pun minut. Onda polako izlazi i vrlo polako se uspravlja. Saginje se i podupire se rukama o kolena. Gleda levo-desno. Uspravlja se i kreće ka natkasni. Izvadi flašu sa rakijom i čašicu. Naliva čašicu i iskapi je. Opet sipa pa pije i tako četiri puta, zatim seda na krevet. Zagleđuje flašu koju drži u ruci.

(Tiho) Ni rakija nije što je nekad bila. (naliva još jednu čašicu i iskapi je, a zatim zagleđuje čašicu) Ne vata. Ništa... E, moj Mile i rakija te napustila.

Ustaje, ostavlja flašu i čašicu na natkasnu te staje ispred umivaonika i gleda se u ogledalu.

(Kao policajac u istrazi) Ko si ti Mile? ...Ko? ...Jesi li ti onaj Mile koga ja poznajem, ili si ti neki drugi Mile? Neki Mile koga ja ne poznajem? Mile koga ja nikad nisam video u životu. A? ...Jesmo li se mi, prijatelju moj, ikad sreli? Ti kažeš da si ja, a ja kažem da ti nisi ja. Pa, ko je onda u pravu? ...Ko? ...Pa, ja sam u pravu, Mile. Ja! ...Ja sam u pravu! A, je l` znaš zašto sam ja u pravu? ...Ne znaš? Sad ću da ti objasnim. Ja sam u pravu, jer sam ja ovde jedini stvaran, jedini koji stvarno postoji! Samo Mile, to jest ja, postojim... Ti, dragi moj prijatelju, ne postojiš i zato bež odatle. To ti je moj prijateljski savet... Nije to tvoje mesto. Zalutao si. Ne znam kako, ali si zalutao. Sigurno znaš ko ti je gazda pa nađi brate njegovo ogledalo, a mene ostavi na miru... Ja bih ti vrlo rado pomogao u tome, ali ne mogu... Ne mogu, jer te nisam nikad video. Kako to da ti objasnim... Nisi ti ja, brate mili. Nisi niti možeš biti. Ja ne znam ni kako se ti zoveš. Shvataš? ...Ma, budimo realni, ja sam za tebe liga šampiona, a ti si... Budimo realni, žao mi je što ovo moram da ti kažem, ali ti si opštinska liga, brate... Opštinska! E sad, moj ti je savet da to gledaš sa lepše strane. Odatle nema ispadanja! Ej, nema ispadanja... tako da nema potrebe da se sekiraš. Siguran si... Možeš da se zezaš do mile volje, ispasti nećeš. Milina, jel da! Šta bi hteo više?  Super! ...Eto, lepo sam ti sve objasnio. Ako umeš da slušaš sve ti je jasno, a ako ne umeš... Šta da ti radim... Šta? Dakle, da ne dužim više, nemaš ti ovde šta da tražiš. Idi, brate, i pronađi gazdino ogledalo, a ovo moje da ostaviš na miru. Ugrožavaš me, brate, fizički, a i narušavaš mi ugled. Nemoj to da radiš. Nemoj... Nemoj, molim te. Nije u redu. (kao hipnotisan gleda u svoj lik u ogledalu) Ćutiš? ...Nemaš ništa da mi kažeš? Na sve ovo što sam ti rekao, na sve te moje debelo obrazložene činjenice koje sam ti stavio na uvid, na sve te moje argumente, ti nemaš komentar? Nemaš? ...Ne? Eeee, moj prijatelju... ...Dobro, samo ti ćuti... I, samo da znaš, vidim ja da ti mrdaš usnama... Nemoj ti da misliš da ja to ne primećujem... Primećujem... Mrdaš, mrdaš! ...Ma, vidim ja, mrdaš nego šta... A ćutiš. Ti si neki žešći đavo. (obara glavu i kreće ka krevetu) Ili si ti đavo, ili ovo mora da je neka teška bolest... Mora... Mora, nema druge. Ne-ma. A, bolest nije... Ne, ne! Znači đavo. E, moj đavole, da si znao da ćeš na mene da naletiš, ne bi se ni rodio. Šta ću ti ja.

Seda na krevet, uzima flašu, nalije čašicu i odmah je iskapi. Vrti čašicu prstima i zagleđuje je.

(Tiho) Eto, šta su ti đavolska posla. Mlatiš se sa njim tamo-amo i dok dođeš sebi zaboraviš da ni rakija više ne vata... Šta ćeš mi kad ne vataš (vraća čašicu na natkasnu i obraća se flaši) Tvoja uloga treba da bude da mi pomogneš... Shvataš li ti to? Da mi pomogneš da savladam ovo... Po-mo-gneš! A, ti me ostavljaš na cedilu. Ostavljaš me, i to sada kada si mi najpotrebnija. U sred juriša se povlačiš. Ja krenuo na đavola, a ti mi okrenula leđa. Miletu? Tvom Milencetu okrećeš leđa, izdajniče! Pa, ovo ti neću nikada zaboraviti. Ni-ka-da! 

Uhvati flašu i besno njome zamahnu kao da će da je baci, a onda je mirno vrati na natkasnu.

(Besno) Ma, nosi se. Ne trebaš mi! Niko mi ne treba! Sam ću da izguram ovo. Sam! (tiho) Sam sam se i rodio...

Sedi na krevetu čitav minut i ćuti. Povremeno se osvrne, gleda levo-desno i gore-dole. Onda ustaje i prilazi velikom ogledalu. Gleda ga tužno i ćuti neko vreme. Zatim obori pogled pa se polako okreće ka krevetu kao da će da krene ka njemu, ali odustaje i ponovo se okreće ka ogledalu.

(Razočarano) I? (ćuti desetak sekundi, a onda glasnije) I?! ...Hoćeš li reći nešto? ...Ne? Zašto? ...Vidiš i sam da ne možeš da me sludiš. Normalan sam. Vidi! ...Pa, pogledaj! Potpuno normalan. (vrti glavom) Tvrd je Mile orah za tebe. Tvrd! Šta više, isuviše tvrd. Nemaš ti tu šanse... Ne, ne! Nikakve šanse... Šanse su ti, prijatelju moj, nikakve. Shvataš? Ni-ka-kve! Idi nađi nekog sebi ravnog, nekog mekušca pa se zezaj s njim do mile volje... A mene lepo ostavi na miru... A? ...I na kraju svi zadovoljni. Pa, da. Imaš takvih koliko hoćeš... Evo ti ga Đura, na primer, pa Spasa, pa... Ima ih koliko hoćeš. A ti baš mene našao. Baš na mene naleteo... Mene, najčvršćeg... Najpametnijeg... Najlepšeg... Dobro, to sad nije važno, ali najčvršći i najpametniji... Nisi imao sreće u izboru, prijatelju. Ne, ne! Nisi... Slaba ti je bila priprema. Ne radi se to tako. Ne! Ne, ne... Ne možeš ti meni ništa. Suviše sam jak za tebe. Pogledaj me, ništa mi ne fali. Možemo tako do sutra i ništa... Mile ostaje Mile i ne može biti niko drugi. Niko! ...Shvati da je Mile jedan i jedinstven. Je-din-stven! Ne postoje ni kopije ni falsifikati. Ne, ne! Nego, ti lepo idi tamo gde treba da budeš i sve će se završiti. Ti na svom, ja na svom i nikom ništa. Niko nije pobednik... Nerešeno! ...Nemoj misliti da ću se smatrati pobednikom. Ne! Ne, ne! ...Dakle, niko nije pobedio i niko nije izgubio. Nema poraženih... Nema. Ne, ne... Nema poraženih, nemoj se za to sekirati. Neću te smatrati pobeđenim... Ne, ne. Isti smo... (kao da se prenuo iz sna) Ne, ne, nismo isti. Ne, ne! ...Nisam na to mislio... Ti ne možeš da budeš ja. Ne, ne! To sam ti već objasio. Neću da ti ponavljam. Ne, ne... Ja sam za tebe liga šampiona pa lepo sam ti to objasnio. Lepo... Lepo, ako si me slušao, a ako nisi, šta ću ti ja. Tvoj problem.

Kratko pogleda gore i besno stisnu desnu pesnicu i zamahnu kao da će da udari ogledalo, a onda se zaustavi pre nego što ga je pesnicom dodirnuo, te odstupi jedan korak unazad.

(Sa strahom) I ti bi mene udario? ...A? (besno) Udario bi me, zar ne? ...Video sam... Lepo sam video... Udario bi me... Video sam te kako si krvnički zamahnuo... A, šta sam ti ja kriv? Šta? ...Kriv sam ti jer sam pravi... Dobro, dobro. Tačno je, i ja sam... Priznajem! I ja sam zamahnuo, to je tačno, ali to je drugo... Samo da znaš, to nije isto... To nema veze. Nema. Ne, ne... Nema, jer ti ne postojiš pa te ne mogu ni udariti. Nema te, shvataš. A mene ima. I te kako me ima i ne možeš mi ništa. Ni-šta! Shvati to. (seda na krevet i odmah se podiže i preteći kažiprstom ide ka ogledalu) Stvarno, šta si ti mislio? ...A? Tačno znam. Znam, znam. Eh, kako znam. Znam! Laka si ti meta Mile, a? (zadovoljno) To si pomislio. To! Priznaj! Lako ću ja s Miletom, ti je prošlo kroz glavu dok si planirao ovu đavolju rabotu. Ko da te gledam. Ko da... Eejjj, ček, ček. Pa nije meni ovo prvi put. Ne. Ne! Ti misliš, Milence nema iskustva, ne pamti. Ne zna Mile šta je juče jeo. E, moj prijatelju... Pamti Mile sve. Sve! A pogotovo đavolje rabote... Vi đavoli ste u stalnom kontaktu. Misliš nisam to shvatio. Ja? Ih... Tako se isto ponašala i moja bivša žena. Isto... Potpuno isto... Ko da ste blizanci. Tako je i ona, jadnica, mislila lako će s Miletom. Isto je tako nastupila kao i ti. Baš tako, nepripremljena, puna sebe... Prejebaću ga, da izvineš, na brzinu i sve će biti moje, to jest njeno. Đavola... Pa, nije Mile pao s kruške. Mali ste vi đavoli za mene. (klima glavom) Mali... Mile je za vas...

Okreće se ka natkasni i uzima budilnik u ruku.

Aauuu, vreme je za posao. Koji je danas dan, majku mu? Subota? Ne, nije. Mora da je utorak... Utorkom idem na teren... Ne! ...Ne, sredom je teren... Da, da, sredom obilazim klijente... Ili... Ili ponedeljkom? Uuufff, koji li je dan danas? Možda je ipak petak danas? E, da, da, petak je... (zamišljeno) More nije petak. Četvrtak je. Da l` da idem na posao? ...Moram, šta ću. Samo da uzmem aktovku... (vraća budilnik) A, šta ako je nedelja? Danas? ...Ne znam šta je danas, samo znam da ne smem da zakasnim.

Traži aktovku i pronalazi kofer sa majstorskim alatom. Zagleda kofer sa čuđenjem, kao da ga prvi put vidi u životu, uzima ga, otvara vrata i izlazi sa bine. Kroz desetak sekundi se sa majstorskim koferom u ruci vraća i staje ispred umivaonika. Gleda se i onom slobodnom rukom dira pidžamu.

(zamišljeno) A, ako je stvarno nedelja?

Odmahuje rukom ka ogledalu, gasi svetlo (svetla se na bini gase), otvara vrata i izlazi sa bine. Tišina i mrak na bini traju jedan do dva minuta.

Za to vreme glumac skida periku i bradu i lažne pokvarene zube i leže u krevet. Malo ogledalo nestaje, kao i umivaonik sa ogledalom, knjiga, flaša, čašica i budilnik. Pored kreveta mu je aktovka, na natkasni mobilni telefon, a u fioci natkasne ogledalo.

Glumac spava u krevetu. Alarm na mobilnom telefonu zvoni i on se budi. Isključuje alarm, ustaje i pali stonu lampu. (Svetla se na bini pale.)

(Dok se proteže, bunovno) Šta li sam sanjao... (zevajući) Oooo, čoveče... I onda kažu da snovi nemaju veze. Kao, nije važno šta sanjaš... Pa, da nije važno ne bismo ni sanjali... Šta znači kad sanjaš da si u pidžami otišao na posao? (kao priseća se značenja) Pidžama ko pidžama, ništa... štrafte... ništa... A kad plačeš... (proteže se i dok zeva ispušta neke krike) Kad plačeš u snu, to je neka briga, baba mi je to, sećam se, još davno govorila... (imitira babu) Plakati u snu znači da imaš neku brigu sinko... Ko pa nema brige. Šta bi život bio bez briga... A, đavo? Šta beše đavo, majku mu? (zaprepašćeno uzviknu) Đavo!

Ukipi se, gleda levo-desno i brzo krenu ka natkasni. Traži ogledalo. Izvadi ga iz fioke i polako ga, sa strahom, usmerava ka svom licu.

(Sa olakšanjem) Uuufff! Dobro je, ja sam. Čuj mene, dobro je, ja sam. A, koga sam to mogao tu da vidim? Ja sam, nego ko!

Zvoni mu mobilni telefon, on ide ka njemu i rukom popravlja frizuru.

Ma, znam ja da sam lep. Svestan sam ja toga... Em lep, em pametan. Ne mora to niko da mi govori...

Uzima mobilni telefon i javlja se.

Da molim, Mile ovde! ...(zabrinuto) Kakav Mile? Pogrešili ste broj, ja sam Dragoljub... Ma, ne, nisam Mile, niste dobro čuli... Dra-go-ljub... Dragoljub, gospođo, nemojte mi Mileta, molim vas... Kakav Mile, nisam ja Mile... Da li vam ja možda ličim na Mileta? ...Šta? ...Šta sam rekao? ...Mile? ... Ja rekao Mile? ... Predstavio sam se vama kao Mile? Ja? ... Ajte, molim vas... Shvatam ja to da vi mene ne poznajete. To je i više nego očigledno, čim me poredite sa tim nekakvim vašim Miletom... Shvatam ja i to, gospođo... Naravno, a zašto me onda smatrate za Mileta? Zbogom... E... E... Ejjj! Nema potrebe, zbogom! ...Ma, ne treba mi ništa. Sve što mi treba već imam... Prodajte to nekom drugom kome fali... Zbo... Zbo... Zbogooom! (prekida vezu) (besno) Jebo te Mile! Ja joj ličim na Mileta? Ja? Svašta. Kakva kokoška, ljudi moji.

Oblači se, uzima aktovku, gasi svetlo (svetla se na bini gase), otvara vrata i izlazi sa bine.

 

KRAJ

Прочитај још...