Letnje je podne. Sedim u sobi i pokušavam da napišem nekakav novinski članak, kad začuh glasno – „Tras!!!“ Učini mi se da mi neko, nekim čvrstim predmetom, lupa po automobilu koji je propisno parkiran ispred garaže te brzo istrčah napolje i stadoh ispred kratkog stepeništa koje vodi na ulicu. Dok me trem, koji se nadvio nada mnom, štiti od jakog sunca, pažljivo osmatram svoja kola. Čini mi se da su u redu.
U kući preko puta živi neki masni, zadrigli i debeli alkoholičar Stojko. On je jedan od onih ljudi koji su uvek namršteni i loše raspoloženi. Mrzi svakog stanovnika ulice, a njega (za divno čudo!) niko od komšija ne voli. Na prvi pogled to je i logično, kad on nikog ne voli – da ni njega niko ne voli, ali uvek imaš nekog kontraša koji u inat svima voli baš onog koga svi mrze, ili mrzi baš onog koga svi vole. Na svu sreću takav se, do sada, nije doselio u našu ulicu. Na travnjaku ispred Stojkove kuće se razbaškario njegov Opel. E sad, da l’ ga je on stvarno loše parkirao, il’ ga je u žurbi samo tako ostavio, ne znam. Uglavnom, na par metara od Opela je parkiran pauk. Neki brižni komšija, koji voli da je sve po propisu, je pozvao ekološku inspekciju, inspektor pozvao Parking servis, a oni poslali interventnu ekipu na teren koja sad pokušava da osmisli akciju podizanja Rekorda iz 1959. godine. Tada su kola pravili od gvožđa pa vidim da im neće biti lako. Iz kamiona izađe neki mlađi žgoljavi momčić koji, dok hoda, prvo naglo podiže pete pa tek zatim pušta korak, tako da izgleda kao da hoda na federima. U trenutku me vrati tridesetak godina unazad i podseti me na nekog drugara koji je isto tako hodao. Obilazi cupkavi pauka i uputi se ka Rekordu. Čini mi se da s pažnjom osmatra vozilo spolja pa bih rekao da je on u ovoj interventnoj ekipi glavni. Stade pored zadnjeg točka, saginje se, gleda i oprezno pipka pragove i karoseriju koju je pojela korozija k’o državu korupcija. Kad ga gledaš iz daljine misliš auto, a ustvari pitanje je samo trena kad će da se, sam od sebe, raspadne. Drugi član ekipe, neki prosedi čičica, stade pored pauka, raširi neke papire i poče nešto da piše. Napiše par slova pa stane, pa tako opet. Ne vidim baš najbolje, ali čini mi se da rešava ukrštene reči. Onaj cupkavi se ustade, pogleda u pravcu kolege i klimnu mu glavom. Zašto li klimnu glavom? „Šta tu ima dobro pa da klima glavom?“ – govorim sam sebi u sebi. Pade mi na pamet da je, verovatno, onaj što rešava Eureku konstatovao da nema ništa od nošenja, a ovaj cupkavi mu to samo potvrdio. Pokušavam da zamislim šta bi se desilo Rekordu kad bi mu, kojim slučajem, postavili one nosače na točkove s namerom da ga podignu. Verovatno bi uspeli da podignu samo točkove i deo karoserije, a patos sa sve sedištima i motorom bi ostao na travnjaku. To nije moglo da promakne ni sigurnom oku ovog cupkavog. Ispravno je procenio da pokušajem nošenja ništa ne bi uradili. Onaj drugi kao da završi ukrštenicu te je uze i krenu ka Rekordu iz pedesetdevete. Dođe do levog brisača, energično ga odvoji od vetrobrana, pa na staklo postavi papire, za koje sam ja mislio da su Eureka, i otpusti brisač. Brisač se prevali na drugu stranu te pade na haubu. Revnosni čičica ga podiže i pokušava da ga, prosto, utisne u one papire kako bi ostao u tom položaju, barem do dolaska Stojka, ali džaba. Bezobrazni brisač se opet prevali na drugu stranu. Da li je to feder, koji je besprekorno služio više od pedeset godina svog gazdu, otkazao poslušnost? Biće da je ipak brisač tvrdoglav na gazdu i da mu se danas nešto ne pritiskaju papiri. Više bi mu odgovaralo da na ovoj žezi briše kišu, ali šta da radi kad je život takav – nepredvidiv. Čičica ne bude lenj pa napravi polukrug oko Rekorda i lagano se uhvati za drugi brisač. Oprezno ga odvoji od stakla i podmetnu mu papire, one iste za koje sam ja u početku mislio da su ukrštene reči. Polako pusti brisač i podiže obe ruke kao da se predaje. Ne diše. Gleda u brisač koji stoji i drži papire. Za to vreme onaj cupkavi priđe prvom brisaču pa ga gleda, kao da ga hipnotiše. Uspravi ga lagano sa dva prsta i pusti, a on se opet prevali na suprotnu stranu. Obojica, kao po nekoj komandi, pogledaše levo-desno i očima jedan drugome dadoše znak za pokret i, sve sekirajući se zbog polomljenog brisača, uđoše u pauka. Cupkavi seda za volan, a onaj drugi na mesto suvozača i tada opet začuh ono – „Tras!!!“ Shvatam da sam bio u zabludi misleći da je cupkavi glavni, izgleda da je, ipak, onaj drugi, prosedi čičica, kapiten ekipe.
Dadoše levi žmigavac i krenuše jednosmernom ulicom u suprotnom smeru. Ulica je duga skoro kilometar na kojoj, zbog velike vrućine, nema nikoga, tako da ne postoji opasnost da ih neko vidi. Komšije, koje vole da sve bude po propisu, su, kada su videli zakačene papire na brisaču Rekorda, spustili roletne tako da nema ni ko da ih prijavi.
Ja odoh da završim novinski članak, a kaznu zbog života u uređenoj državi će, za sada, platiti samo Stojko.
