Kafanu više neću ni da vidim
U njoj se samo galami i pije
Kad izađem ja se samo stidim
Niko u njoj sreću pronašao nije.
Neću više u kafanu da uđem
U njoj samo nesretnike gledam
U kafani sam k’o u svetu tuđem
Neću da se alkoholu predam.
Ipak uđoh u moju kafanicu
Da popijem kafu samo jednu
I uz kafu jednu rakijicu
Lek za dušu napaćenu, žednu.
Iz kafane treba izać sada
I da čuješ ovu moju bruku
Vidim vrata, obasja me nada
Kad mi neko nagazi na ruku.
