Odžaci, od kudelje do sladoleda

Odžaci, centar grada  (foto: D.M.Drama))

Desetak dana sam boravio u Odžacima, gradiću u zapadnoj Bačkoj, koji je nekad bio poznat po kudelji, a danas po sladoledu. Odžački atar je nekad bio dobrim delom zasejan kudeljom. U vreme kampanje otkupa kudelje tu su bile nepregledne kolone zaprežnih kola pretovarene snopovima kudelje.

Tu je bilo posla za sve, od proizvođača (poljoprivrednika), preko radnika ITES-a do trgovaca koji su prodavali njihove proizvode. U periodu između dva svetska rata tu se određivala cena kudelje za Evropu.

Sama činjenica da je fabrika ITES (industrija tekstila i sintetike) zapošljavala više od tri hiljade radnika u gradiću koji je imao oko desetak hiljada stanovnika govori koliko je ta fabrika bila važna za razvoj grada i opštine. Kudelja je u Odžacima gradila poslovne i stambene objekte, ulagala u sport, kulturu i obrazovanje, a danas kada prođete pored fabrike nećete je videti od korova.

Nekada nebrojeno njiva zasejano kudeljom, danas nema niti jedne stabljike. Nekada buka mašina, svetla i žamor radnika, danas korov, mrak i tišina. Tišina koja, kako bi pesnik rekao, para uši. Fabrika ITES je jedna od ko zna koliko fabrika u Srbiji, koja je bila vrlo uspešna, a nije dočekala ni da bude privatizovana. Fabrika koja je ekspresno uništena, a sa njom uništena i tradicija proizvodnje i prerade kudelje. Mašine koje su izgradile grad prodate su „na kilo“ u staro gvožđe.

Kudelja je naziv za vlakna dobije na od konoplje. Od kudelje sepravi konopac, tkanine, odeća i slično.Dugo vremena sukonopljina vlakna bila sinonim za dobre i jake konopce izato su u našem jeziku reči kanap, konopac i konac nastaleod reči konoplja. Vojvođanska kudelja je u prvoj polovini 20. veka diktirala cenu na berzama u Engleskoj i Italiji, jer je bila jedna od najkvalitetnijih na svetu. Potencijalna prednost konopljinih vlakana istražuje se u tekstilnoj industriji, proizvodnji papira i specijalne kaše - pulpe, koja predstavlja trenutno možda najvažniju komponentu industrije konoplje u EU, te u proizvodnji plastičnih kompozitnih masa u automobilskoj industriji, građevinskom izolacijskom materijalu, geotekstilima i slično.

     

Danas se u Odžake dolazi na sladoled. Sladoled ozbiljno pretenduje da bude novi brend Odžaka. Ima sve što jedan proizvod treba da ima: kvalitet, kvantitet i vrlo povoljnu cenu. U ulici pored sladoledžije uvek možete videti parkirane automobile, šlepere, traktore... Svi žele sladoled. Zaista je predivan, ali jedno pitanje se nameće samo po sebi: Da li će sladoled uspeti da zameni kudelju?

Прочитај још...

Šta to beše selo

Prevelika je razlika u razvijenosti između severa i juga, između centra grada i periferije, a o selu više niko ozbiljno i ne razmišlja.

Ubrzanom industrijalizacijom SFRJ pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, ljudi su masovno prelazili iz sela u gradove. Težak i neizvestan seoski život menjali su za sigurniji u gradu.

U gradu su imali osmočasovno radno vreme, redovnu platu, zdravstveno i penzijsko osiguranje, najčešće i rešeno stambeno pitanje. Sve to im nije zavisilo od vremenskih prilika (elementarnih nepogoda). Od tog vremena do danas neka sela su prepolovljena, a neka potpuno ugašena. Kada obilazite sela u južnoj Srbiji videćete da u centru sela imaju staru oronulu zgradu u kojoj je nekad bila smeštena škola, a da danas često najmlađi stanovnik ima oko šezdeset godina.

U međuvremenu industrija je uništena, što lošom privatizacijom, što NATO bombardovanjem, što nemarom ljudi koji su rukovodili fabrikama. U gradu nema dovoljno posla. Nezaposleni traže posao u gradu, dok na selo skoro da niko neće.

Na selu bi moglo mnogo toga da se radi, ali kako da se neko odluči da živi na selu kada su ona potpuno zapuštena. Kako da neko odluči da počne da se bavi poljoprivredom kada je Srbija ostala bez protivgradne odbrane!?

Centri gradova se stalno šminkaju, skida se stari asfalt i postavlja novi, uklanjaju stari ivičnjaci i stavljaju novi, grade se sportski i poslovni objekati, a sela nam i dalje nemaju ni kanalizaciju!

Gde je rešenje?

Migracije stanovništva su uvek postojale i postojaće, i uvek su išle pravcem loše – dobro, odnosno iz dobrog ka boljem. U suprotnom pravcu se nikad nije išlo pa neće ni sada. Ako nam je zaista cilj da sela počnu da se naseljavaju, onda mora mnogo toga da se uradi. Posao nije nimalo lak, ali ga treba barem započeti. Dobar početak bi bila decentralizacija i to ne samo ona na nivou države, već i decentralizacija na nivou lokalne samouprave, gde bi sela dobila poseban status (odnosno prioritet dok ne dostignu potreban nivo razvoja), kako se ne bi dešavalo da se u gradovima ulaže u nešto što već postoji, a da se u sela ne uloži ni dinar.

Ne možemo, naravno, za sve kriviti državu, jer država – to smo svi mi zajedno. Kakvi smo mi takva je i ona. Moramo još mnogo raditi na sebi. Sada je, ustvari, pravo vreme za pokušaj da se nešto radi na selu, jer se seoska imanja “prodaju” u bescenje. Sa početnim kapitalom, vrednosti jednog dvosobnog stana, na selu se može uraditi dosta toga. Ali mnogi će i dalje radije sedeti u svom “kavezu” u gradu, besposleni, čekajući da ih “pogodi” neki posao.

Ukoliko se, u nekom budućem vremenu, desi da se u selima obezbede svi potrebni uslovi za kvalitetan život, želećemo da živimo u njima, ali nećemo imati dovoljno para za tako nešto.

Eh, šta ti je život...

Прочитај још...

Pozdravna poruka

Dragi prijatelji,

Evo reših i ja da napravim svoj blog i da, na taj način, podelim sa vama neka svoja razmišljanja vezana za umetnost i politiku. Od vas očekujem da ćete biti objektivni u oceni postova, ma koliko to ponekad bilo teško.

Život se može definisati na razne načine, ali sigurno je jedno, život će biti onoliko plodonosan koliko smo spremni da mu se posvetimo. Stanje svesti je presudno za kvalitetan život, jer svi problemi nastaju u glavi, kao što se i svi problemi rešavaju u njoj. Pre neki dan gledam vesti i vidim da se u Londonu okupila velika grupa ljudi (100.000) da protestvuju zbog toga što, nekima od njih, preti opasnost da će u skorijoj budućnosti možda ostati bez posla. U zemlji Srbiji ljudi ćute i trpe, govore "Dobro je dok ima hleba..." Protest se iskazuje tek kada prođe nekoliko godina rada bez plate i to protestvuju samo ojađeni, ostalih se to ne tiče, oni kažu "Dobro je dok ima hleba..." Živimo u imitaciji države. Partijski rukovodioci su nagomilali državnu administraciju, samo da bi "zbrinuli" svoje partijske drugove. Ti partijski drugovi sada traže da budu plaćeni za svoj rad, a para nema. Rezultat takvog stanja je povećanje poreza, akciza i taksi... Dokle, bre!?

Grad Niš, drugi (ili treći) grad po veličini u Srbiji, godišnje ima svega nekoliko kulturnih dešavanja. Bioskopi odavno ne rade. Pozorište bije bitku za goli opstanak.

Šta je sa amaterizmom? Zašto nam prolaze školski raspusti, a da nemamo osmišljen plan kako pomoći učenicima i studentima da iskoriste to vreme kako ne bi bili prepušteni sami sebi? Moramo uticati na mlade od samog početka kako bi se pravilno razvili u zrele i odgovorne ljude. Ovaj problem je Tomas Mor predvideo u Utopiji i ja ću sa tim citatom i završiti ovu moju pozdravnu poruku: "Vi dozvoljavate da se deca loše vaspitavaju i da malo-pomalo stiču loše navike još od najranijeg detinjstva, a kad kao odrasli ljudi pokažu takve prestupne osobine, smatrate da ih tek tada treba kažnjavati, iako su oni te osobine pokazivali još od detinjstva. Na taj način vi sami kriminalce i stvarate i kažnjavate."

Mnogo je pitanja, odgovora nema, ali dobro je dok ima hleba...

Srdačno vaš Dragan.

Прочитај још...