OSVRT NA ROMAN "ČVOR U MOZGU" DRAGANA MARINKOVIĆA
Autor teksta: Verica Sekirarski, predsednik Književne omladine Srbije
Najlepše na književnoj sceni Srbije svakako je pojava novih pisaca, novih izdanja. Čak i hiperprodukcija knjiga je divna pojava. To znači da su se ljudi okrenuli sebi i da su kreativni, kao i da je tržište knjiga dovoljno veliko za sve. Nije dobro što se u književnom establišmentu i u medijima ta pojava kritikuje.
Malo je zemalja u svetu u kojima je rascep između ukusa kritike i ukusa publike toliko veliki kao što je to slučaj kod nas. Pokušaj da nam se kao visokoumne i književno važne predstave knjige koje hvale kritičari – očigledno više ne važi. Dosadne knjige koje se nikog ne tiču nemaju publiku – ona ionako odavno ne veruje sudu kritike, nego sopstvenoj pameti. Sa druge strane, već je postalo smešno videti jedne te iste kritičare kako za ruku vode svoje pulene pisce i dodeljuju im književna priznanja.
Mi živimo u vreme novih dogmi i lako prilepljivih etiketa. Ljudi se plaše da u svim segmentima društva budu označeni kao nepodobni, pa i u svetu književnosti. Danas je nenormalno misliti svojom glavom i ne pristajati da se bude u horu. Nikada pripadnost čoporu nije bila toliko na ceni kao sada. Pri tom, nije bitno šta radite i da li to što radite valja.
Danas svako može biti pisac. Usled takve apsolutne slobode za razletanje prstiju po tastaturi i kucanje na vrata izdavača, "sveopšte književno odmaralište", postalo je krcato piscima-šoferima, piscima-električarima i spisateljicama-striptizetama.
Živimo kao neki poludivlji svet i pitamo se da li ima još neka voditeljka nekog od vodećih programa u najnovijoj istoriji medija da i ona napiše nešto pa da mi svi ’’oduševljeno’’ gledamo kakva je to književnost.
U duhu našeg mentaliteta, vašar je šareniji nego ikada ranije i naravno "za sve pare". Utrkivanje pristiglih spisateljica (muškarci su nešto umereniji) za mesto na top listama najprodavanijih izdanja - pokazuju da zakoni tržišta jednima savršeno pogoduju, dok druge drže u limbu da čekaju eventualno neku od dobro sponzorisanih nagrada, ne bi li nešto o njihovom radu bar malo "odjeknulo".
Sasvim dovoljno da na domaćoj, literarnoj pijaci stigne svako ko nema profesiju ili mu, ako je ipak ima, i ne ide baš najbolje. Na taj način plovidba, taljiganje, brazdanje uspešno traje i, još uvek ima mesta za ukrcavanje, tj. posvećivanje u krug literarnih mega zvezda i osvajanje statusa literarnog tajkuna u tom blistavom mulju šunda.
Da li je teško? Očigledno - nije. Kulturna pustoš koja je prohujala ovim krajevima pripremila je trpezu i postavila stolnjak. Generacije, odnegovane u takvom ambijentu, besprekoran su čitalački auditorijum.
Danas, sa 0,62 odsto, koliko je odvojeno iz budžeta Srbije za kulturu činjenica je koja pokazuje koliko je nama samima stalo do sopstvene kulture. Ne mislim da veliki budžet za kulturu automatski proizvodi dobru književnost. Međutim, odnos prema kulturi na duže staze određuje kvalitet života građana ove zemlje.
S DRUGE STRANE, Mi smo kao narod poznat po književnom kvalitetu i duhovnoj visprenosti. Međutim kod nas, na žalost, postoji tipičan sindrom provincijalizma i nedostatka istinske kulture kada se uvek, unapred, apriori smatra da je knjiga koju je napisao neki Smit bolja nego ako je istu ili čak i bolju napisao npr. Petrović.
Zbog toga mi nemamo nikakav uvid koja je to dobra, kvalitetna knjiga objavljena, jer nema nepristrasne književne kritike i odgovornog javnog mnjenja.
U takvim uslovima mi smo kontaminirani hiperprodukcijom stranih autora, tako da do neutralnog čitaoca i konzumenta stiže neselektovana gomila besmislica, koje se onda tumače kao reprezenti određenog kvaliteta. To naravno, dovodi do rezignacije kod domaćih autora, i što je još bitnije, omalovažavanja kod čitalaca.
Osim tkz. voditeljske književnosti i hiperprodukcije stranih autora, kod nas postoji i sindrom guranja po strani domaćih autora: Nema naslovnih strana, lovorika, novca od kojeg bi moglo da se živi, već upravo suprotno – pisca očekuje samoća, rad, neizvesnost, a time i sumnja u svrsishodnost celog poduhvata pisanja. A to nije lako. Tada na žalost mnogi domaći autori odustanu.
Baš iz tih razloga, mi se trudimo da tu situaciju iz korena promenimo, onoliko koliko možemo i umemo. Objavljivanjem što više kvalitetnih književnih dela kao što je knjiga ČVOR U MOZGU, pisanih domaćim perom, sigurni smo da ćemo vremenom u tome i uspeti. To su dela koja će ne samo ostati u anale savremene srpske književnosti, već će zauvek predstavljati dela kulturnog nasleđa naše zemlje, njene ostavštine za budućnost, bez obzira na žanr koga predstavlja i tematiku koju obrađuje.
Knjiga ČVOR U MOZGU je još jedna od retkih knjiga koja će sutra predstavljati dokaz da smo nekada postojali kao narod, kvalitetan narod.
Dragan Marinković zna da odabere veliku temu, da odmah potom njenu gromoglasnost spusti na jedan tiši nivo, na stepen pojedinca, i da na kraju iskoristi staro dobro aristotelovsko oružje zvano - peripetija plus prepoznavanje - ne bi li svoju priču učinio napetom i do kraja zanimljivom
Mada u jezičko-stilskom smislu pisan lako i zanimljivo, ČVOR U MOZGU kao roman zaslužuje ozbiljno kritičko vrednovanje, jer u širem smislu donosi sliku jednog podneblja sa svim protivrečnostima i sukobima između individualnog i kolektivnog, između ličnog i sociološkog, pa i istorijskog.
Upravo zato, u savremenoj srpskoj književnosti ima mesta za ovako popularnu prozu kakva se rado čita u svim savremenim kulturama, utoliko pre ako ona predstavlja i doprinos srpskoj književnosti XXI veka.
Marinković je nesumnjivo znalac naroda koji žive na ovom podneblju, njihovih mentaliteta i istorijskih scena XX veka, kao i njenih najvažnijih sociopolitičkih previranja... ali ono što njega stvarno interesuje jeste ne toliko sudbina nekog posebnog naroda, već sudbina pojedinca kada je izložen na milost i nemilost velikih istorijskih potresa, revolucija ili mrakova jednoumnih tradicionalnih ideologija.
Zato nam pisac ovu divnu priču u knjizi otvara in medias res... gde je čitalac uveden pravo u centralni događaj. Pri tom, snaga velikih tema i jeste u tome što se predstavljaju bazične metafore, na osnovu kojih, pisci u svim vremenima filigranski rade na različitim varijantama i mogućnostima. A to je upravo lepota ove knjige! Njen književni kvalitet! I dokaz pravog, književnog talenta njenog autora!- mogućnost da veliku temu, koja se nalazi među koricama ove knjige, svako od nas doživi na svoj način.
