Srbija ekspres

Na peronu niške železničke stanice sedim na klupi i čekam voz za Beograd. Po redu vožnje treba da stigne za tri minuta. Nisu to oni nekadašnji vozovi pa da možeš od kuće da kreneš pola sata posle, po redu vožnje, njegovog vremena polaska pa da opet ne zakasniš. Ovi se strogo pridržavaju reda vožnje. Evropa je to! Da se ne lažemo, bio sam i ja evroskeptik. Pljuvao sam ih, što jes jes. Psovao ih žestoko! Uh, samo kad se setim kako sam ih psovao, naježim se. Ali, budimo realni, sad je drugo vreme. Sada je to već istorija. Ma, kakva istorija, praistorija. Idem u Beograd nekim poslom, pa sam rešio da sebi priuštim voz. Autobusima se više niko ne vozi. Pazi ovako, u Beograd stiže za sat i po vremena, a?! Pre samo par meseci putovao je i po šest-sedam sati. Pri tom je i čist, i udoban, a dobiješ i kafu gratis. Ma, kažem ti, Evropa brate! Unutra sediš k`o u avionu. Priča mi prijatelj Staniša, koji je već išao u Vranje novim vozom, kaže on: sedišta udobna, pri ruci ti slušalice, staviš ih na uši i slušaš muziku koju `oćeš, a imaju sve: rok, pop, narodne, starogradske. Ma, šta `oćeš, kažem ti. Kaže on slušao je i onu, ozbiljnu muziku. Ej bre, Evropa! Kondukteri i kondukterke u novim uniformama, a kondukterke k`o stjuardese u avionima. Plava uniforma, bela košulja pa neka plavo-belo-crvena svilena marama. Onako lepuškaste poslužuju kafu, pa se smeškaju. K`o anđeli, u stvari, k`o manekenke. More, đavo je taj Staniša. Kad samo stiže da ih odgleda do u detalje. A kondukteri, k`o manekeni, nose strukiranu uniformu, pa se utegli, a kravate u dezenu onih ženskih marama. Kad Staniša  kaže da ne žali pare što je dao za kartu, onda ti je jasno. 

Gledam na sat, još minut i po. `Vata me neka slatka jeza. Nije šala, jure trista na sat. E, a između koloseka postavili visoku žičanu ogradu. Ne možeš ti ono, k`o ranije, pogrešiš peron pa pređeš preko koloseka i tu si. Ograda k`o ona u Alkatrazu, ptice je jedva preleću. Ma neka, da ti kažem ja, i treba. Red mora da se zna. Ovo ti je sada novo vreme u kome ti je sve već sažvakano, objašnjeno, samo treba da se pridržavaš uputstava i ne možeš da pogrešiš. Na voznoj karti, koja više liči na neku sličicu nego na kartu, ti sve piše... te koji je peron, koji je kolosek, broj sedišta. Kaže Staniša uš`o u voz i rešio baš da nađe svoje sedište. Jedva ga nekako naš`o, kad ono prazno. Ej, prazno, niko nije seo. Sećam se, ranije, uđeš u voz i otimaš se za prvo slobodno mesto i onda obavezno zauzmeš još jedno za ženu koja se provlači kroz onu gužvu sa sve koferima. Još minut samo. Već je prošao KP Dom, sto posto. Pitanje je samo sekunde kada ću ga ugledati. Gledam u pravcu odakle bi trebao da naiđe. Nema ga. Još pola minute. Mislim se, bolje da uzmem torbu u ruku, ko zna kol`ko se zadržava u stanici. Nemoj da mi šmugne ispred nosa, gde ću posle? Dao sam sve pare za kartu, nije šala. More, eno ga, ulazi u stanicu. Sunce ti žarko, u sekundu. Šta ti je Evropa! Ma, kakva Evropa – svet! Gledam, mašinovođa ga polako tera, al` ulazi na drugi kolosek. „Šteta, ovaj nije moj. A pogledaj kakav je“ – mislim u sebi, gledam ga i divim mu se. Kakva lepota od voza. Stade, otvori vrata, jedni putnici počeše da izlaze, drugi na druga vrata ulaze, ne guraju se. Red, brate. Pored mene prolazi neki železničar, uparadio se, mislim se ček da ga pitam. „Izvinite, kad dolazi ovaj Beogradski? Evo, kasni već pola minuta“ – šeretski ga pitam i pokazujem mu sat. „Koji Beogradski?“ – odgovori pitanjem maneken. „Pa, `Srbija ekspres` Vranje – Subotica.“ Maneken me gleda k`o da sam pao s kruške – „Eno ga, prima putnike!“ „Kako, bre, eno ga? Treba da dođe na prvi kolosek!“ – ja već iznerviran. „Gospodine, ono je prvi kolosek!“ „Kako ono? Pa, koji je onda ovaj?“ – okrećem se i trk niz stepenište da bih prošao kroz tunel i izašao na sledeći peron, koji je svega desetak metara udaljen od mene. Istrčavam iz tunela u šprintu, al` kasno. Vidim mu samo onu treptalicu, koja je sve manja i manja. Nekad si mog`o da potrčiš za vozom pa se nekako ukačiš. Ovi ga napraviše, majke im ga, ništa mu ne možeš. Em brz, em napraviše onu ogradu pa ne možeš k`o čovek da pređeš kolosek i uđeš u voz. Katastrofa. Gleda me onaj s crvenom šapkom. „Šta me gledaš?!“ – mislim u sebi, al` uspeh nekako da se obuzdam, pa onako, sav zadihan mu kažem – „Kako... kako meni... piše na ka... karti“ – jedva dolazim do vazduha, tol`ko sam se umorio – „prvi kolosek?“ Ovaj kreten, što je umislio da je maneken, mi pogleda kartu – „Sve je u redu, gospodine. Ovo je prvi kolosek. Zakasnili ste.“ „Kako, bre pr... prvi? Koji je onda... onaj tamo?“ „Ono je prvi desni.“ „Otkud nama... prvi desni? Pe... pedeset godina... je bio prvi, sad od... odjednom prvi desni.“ „Već mesec dana, od kad je proradila brza železnica. Pa, pogledajte koliki je natpis. Lepo piše: Prvi desni.“ „Piše... sad vidim da piše... al` ko će da diže glavu... da čita šta gore piše?“ Čupam mu kartu iz ruke i polako idem niz stepenice da bih stig`o do šaltera za reklamacije, da im tražim da mi vrate pare. Nisam ja zakasnio, već mi je voz pobeg`o i to tuđom krivicom. Neko to mora da plati. Neće se izvući. Dok idem, razmišljam – „Milutine, budalo jedna. Volino! Nije za tebe Evropa, za tebe je Tunguzija. Tamo gde ima samo jedan kolosek, da ne može voz da ti pobegne. Na četri koloseka ti beži voz. Šta bi radio u Evropi gde ima po deset-petnes koloseka po stanici? ...A, i ta Evropa, majke im ga pa njima, džaba im tih petnes-dvajes koloseka, kad su se obrukali devedesdevete. Dok su nas bombardovali oni kreteni, što nam nisu, k`o Evropljani Evropljanima, pomogli, nego su im, kad im nestane bombi, pozajmljivali svoje. Kakva Evropa, kakvi bakrači!? Šljam običan. Bruka! Uvek su nas mrzeli i to samo zato što smo pametniji od njih... Ma, neću da se vozim njihovim vozom nikad više, ni džaba... ni da me mole... u inat. Baš dobro što mi pobeže... E, baš mi je drago...“ I dok tako razmenjujem mišljenje sa samim sobom stigoh do šaltera. S druge strane stakla sedi neka napirlitana plavuša, ražljebila usta od uveta do uveta – „Dobar dan, gospodine. Kako vam mogu pomoći?“ Em mi pobeže voz tuđom krivicom, em me sad još i ona provocira. Ništa, trpim. Šta ću, neko mora da mi vrati pare. „Gospođo, pobeg`o mi voz, ne mojom krivicom, i hoću da mi se vrate pare“ – hladno joj se obratih. „U čemu je problem, gospodine?“ „Moram da stignem u Beograd pa tražim da mi vratite pare kako bih mog`o da kupim autobusku kartu.“ „Ako niste ušli u voz, onda vam ni karta nije aktivirana, tj. važi i za sutrašnji polazak i tako sve dok je ne aktivirate ulaskom u voz.“ Gledam je, smeška se ljubazno, trepće okicama. Poče da mi se dopada. „Znači, mogu sutra da putujem sa ovom istom kartom, bez doplate.“ „Naravo, gospodine. Samo nemojte zakasniti.“ „Ma kaki, ja nikad ne kasnim!“ Udaljavam se od šaltera i razmišljam – „Šta ti je Evropa. Mogli su ladno da mi uzmu pare. Ko ti je kriv što si zakasnio, prijatelju? Sledeći put budi brži. Doviđenja! Al`, ne! Svaka im čast! To ti je organizacija, brale. Znaš šta? Može da ih mrzi ko `oće, a može i da priča ko šta `oće, oni su, bre, genijalci. Ja im se divim. Ništa ne prepuštaju slučaju, na sve misle. Oni ti, bre, ne daju ni na voz da zakasniš. E, ne mogu da ti opišem kol`ko mi je milo što sam deo te Evrope!“

Прочитај још...

Jadnici

Uđoše tiho u naše živote

Još dok smo k’o opijeni snevali

Zavesu nam raširiše krišom

I sve vreme uspavanke pevali.

A zavesa sva oslikana i šarena

Glavni motiv su raskoš i lepota

Da nam u vidokrugu stalno bude

I stvara iluziju lepog života.

I dok zurimo u tu šarenu lažu

Sve misleći da je stvarnost prava

Ni ne slutimo šta se iza nje zbiva

Jer za češanje nam samo služi glava.

Jedan se okuraži iz gomile jadnik

Pokrenu zavesu uz pomoć volje jake

Tad krajičkom oka grobare ugleda

Kako lopatama tovare u svoje stomake.

Ljudi, grobari su iza! – viče jadničak

Gomila ga, k’o ludu, po ustima bije

Ma pusti budalu, priča koješta

Nikada nam bolje bilo nije.

Прочитај још...

59. Međunarodni sajam knjiga - galerija

Прочитај још...

Strah od letenja

Poleteti možeš sa krilima samo,

Sa tom magijom za život vrlo važnom,

Čarobnom formulom velikom i snažnom,

Da sa njom odletiš i vratiš se amo.

Od malena gaji krila svoja svako,

Pa uspešni samo dobra krila nose,

Dobra krila koja im sreću donose,

Čak i zadovoljstvo, niko ne zna kako.

Pobedi u sebi od letenja tog strah,

Pa poleti iznad oblaka visoko,

Al’ pazi se da gore ne postaneš prah.

Pa, kad za tu visinu izoštriš oko,

Ne bojeći se da ćeš doživeti krah,

Uživaćeš nebom slobodno k’o soko. 

Прочитај још...

Intervju za Najbolju knjigu

U celini prenosim intervju za Najbolju knjigu.

1. Nakon dinamičnih događaja u Srbiji, deset dana rata 1999. godine, prisustvujemo susretu ratnih veterana iz priče ,,Čvor u mozgu’’ (objavljen u izdanju Književna omladine Srbije, 2013.) koji sumiraju životna postignuća u periodu koji je trebao da izbriše sve ratne strahote. Vaši junaci su obični ljudi, oficiri nižeg ranga koji najpre obavljaju svoj zadatak, ljudi koji vole svoju zemlju i na kraju, ljudi koji su se zadesili na određenom mestu u određeno vreme.

Otkud inspiracija za, po svemu, drugačiji pristup ratu kao literarnoj temi?

DM: Nažalost, rat je neizbežan ambijent svih generacija na ovom podneblju. Njega svako doživljava na svoj način, jer u ratu se, jednostavno, drugačije funkcioniše. Ono što se može uzeti kao obrazac kad se piše o nekim događajima vezanim za ratna zbivanja je da se učesnici dele na naše i njihove i da su, obavezno, naši dobri, a njihovi loši... Ja nisam želeo da se vodim tim obrascem. Jednostavno sam pisao o jednom događaju, onako kako sam mislio da treba, bez imalo želje za osvetom ili iskazanom nekom mržnjom prema „drugoj“ strani. Drago mi je što i čitaoci to primećuju.

2. Šta odlikuje roman ,,Čvor u mozgu’’? Šta nam o tome možete reći?

DM: Jedna od odlika ovog romana je i to što sam napravio, ili barem pokušao da napravim, jednu paralelu između boraca iz vremena Drugog srpsko turskog rata i agresije NATO. Prvi je bio oslobodilački, a drugi odbrambeni rat, u oba slučaja protiv najjače svetske sile. I sam sam bio učesnik ovog drugog rata i, s jedne strane, to je mnogo težak posao kada se boriš protiv najjače svetske sile, a s druge strane, to ti daje nekakvu dodatnu motivaciju i energiju koja ti ne dozvoljava da posustaneš. U romanu „Čvor u mozgu“ sam junake iz vremena agresije NATO i naše hrabre pretke iz Drugog srpsko turskog rata, u oba slučaja borce za slobodu, pokušao da predstavim kao obične ljude, sa svim svojim vrlinama i manama. Junaci romana „Čvor u mozgu“ su ljudi različitog nivoa obrazovanja, interesovanja i socijalnog porekla. Svako od njih na svoj način posmatra stvarnost oko sebe i to javno iznosi, bez straha od kritike ostalih. I, naravno, ne mogu svi taj teret stvarnosti da iznesu do kraja. Nekoga će taj teret slomiti...

3. Vaš roman podstiče čitaoce da preispitaju svoja uverenja u životu. Da uspore i zamisle se nad sopstvenim životima. Je li to nužno svakom čoveku u nekoj životnoj dobi?

DM: Ja mislim da je to neminovno. Verujem da svaki čovek kad dođe u neku životnu dob postavlja sebi pitanja vezana za onaj deo života koji je proživeo i da pokušava da odgonetne: da li je sve baš moralo tako da bude, ili je postojala i neka druga mogućnost, ili jednostavno, presabirajući se, analizira dotadašnji tok života. U tim svojim analizama posebnu pažnju pridaje visokorizičnim događajima, kakvi su, na primer, ratni sukobi. Pošto niko nije išao sam u rat, često se ti događaji analiziraju u društvu svojih saboraca.

4. Stižu li do vas povratne reakcije o knjizi?

DM: Stižu i vrlo sam zadovoljan reakcijom čitalaca. U početku sam dobijao povratne informacije od prijatelja i poznanika, a kasnije, kako je prolazilo vreme, i od ljudi koje lično nisam poznavao. Njihova kritika mi je značajna, jer smatram da su neutralni, odnosno, da nemaju razloga da mi, na neki način, povlađuju hvaleći roman. Najčešći komentar je: „Kao da sam odgledao film.“

5. Dobitnik ste jedne od prestižnih nagrada u Srbiji - ,,Pegaz’’ koju tradicionalno dodeljuje Književna omladina Srbije. Koliko Vam ta nagrada znači?  

DM: Ja sam bio jedan od onih učenika koji su voleli matematiku. Radovao sam se svakom pismenom iz matematike i išao na takmičenja, a kad je srpski u pitanju situacija je bila potpuno suprotna. Tog dana, kad smo imali pismeni iz srpskog, bila mi je muka i nije mi se išlo u školu. Ako Vam kažem da sam počeo da pišem u pedesetprvoj godini i da je moj prvi roman „Čvor u mozgu“ objavljen u mojoj pedesetdrugoj godini biće Vam jasno koliko mi zaista znači ta nagrada. Na svakom predstavljanju mog romana, kao i na svim književnim događajima, na kojima učestvujem, obavezno pokušavam sve prisutne da motivišem da pišu ili na neki drugi način stvaraju, ne bi li olakšali sebi ovu stvarnost. Konkurs „Pegaz“, koji svake godine raspisuje Književna omladina Srbije, je idealan način da neko, ko nije siguran u vrednost svoga dela, to i proveri. I ja sam 2013. godine konkurisao sa romanom „Čvor u mozgu“ i ne mogu da Vam opišem svoje oduševljenje kada sam saznao da sam jedan od nagrađenih u konkurenciji od oko 800 autora. Meni je to jedan veliki podstrek koji me tera da i dalje pišem, tako da sada završavam drugi roman.

6. Kada je jednom napisana, knjiga više nije u vlasti autora. Da li se slažete sa tom konstatacijom?

DM: Potpuno se slažem. Samo saznanje autora da je knjiga stigla do čitaoca ga potpuno ispunjava zadovoljstvom. Tada autor, u stvari, shvata da je napravio nešto što će ga nadživeti i što će, neminovno, postati delić našeg kulturnog nasleđa. Samim tim knjiga postaje opšte dobro. To je ono što ti ne da mira, već te inspiriše i prosto te tera da radiš još više. To saznanje da si napravio nešto što se ljudima dopada je, zaista, predivan osećaj.

7. Šta je za vas pisanje? Je li to potraga za lepim, društveni angažman ili nešto treće?

DM: Pre nego što sam počeo da pišem, glavni hobi mi je bilo crtanje. Ja pisanje doživljavam isto kao i crtanje, samo što se sada, umesto tankih i debelih, pravih i krivih linija, služim rečima, a inače, ni jedno ni drugo ne postoji bez inspiracije.  Kao i u likovnoj umetnosti čovek može imati idealne uslove za rad, ali ako nema inspiraciju – sve je džaba. Dok pišem u mojoj glavi se sve vreme stvaraju slike o tome o čemu pišem, tako da je pisanje za mene prava umetnost, a dobar roman poredim sa dobrim slikama velikih majstora.

8. Umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene, socijalne i političke teme, naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Da li intelektualci smeju da ćute?

DM: Kod nas se, uglavnom, intelektualcem smatra neko ko ima visoko obrazovanje, bez obzira na sve druge osobine, zbog čega je i proizašla ovolika trka samozvane elite za diplomama visokih škola. Sporno je to što oni sa tim parčetom papira ne otvaraju sopstvene firme, već se po pravilu zapošljavaju u državnim institucijama, kao stručnjaci, te na taj način direktno utiču i na naš kvalitet života. Dakle, kako definisati intelektualca? Intelektualac je čovek kome je intelekt osnovni alat u životu. On mora da poseduje visok stepen moralnosti i sve svoje umne i duhovne potencijale koristi za dobrobit društva u kome živi i stvara, pri tom ne dozvoljava da bude upakovan u neku lepo ukrašenu kutiju kao nekakav proizvod, već traži način da deluje ne dozvoljavajući bilo kakva ograničavanja i sputavanja. Ono što je, takođe, vrlo važno je da on treba da ima jasan stav o društvenim kretanjima, pojavama i događajima i o tome mora javno da govori zbog čega mu je neophodna i hrabrost. Znači, intelektualac ne sme da ćuti, jer intelektualac koji ćuti je isto što i hirurg bez skalpela, ili kovač bez čekića.

9. Ko nam onda kreira javno mnjenje?

DM: Sve je postalo trgovina. U takvim uslovima, gde se o svemu besramno dogovara kao na pijaci, nije lako opstati ako nisi deo neke družine. Živimo u društvu u kome su političke stranke izdignute iznad države, što nije normalno i što ne bi moglo da opstane da se oni koji vladaju intenzivno ne bave i kreiranjem javnog mnjenja.

Trebamo biti svesni da je istina samo činjenica da se neki događaj desio, a sve ostalo je stvar onoga ko prenosi tu informaciju do krajnjeg konzumenta. Dakle, uloga onih koji se brinu o javnom mnjenju je da taj događaj predstave javnosti na način koji njima najviše odgovara. Živimo u društvu u kome je sve pod kontrolom političkih partija pa i mediji, u kome nije poželjno da narodni poslanici odlučuju po svojoj savesti, u kome je posao privilegija... itd. U takvim uslovima nije posebno teško manipulisati građanima. Tu se vodi velika borba između raznih interesnih grupa gde su, siguran sam, oni koji vrše vlast najuticajniji i najznačajniji kreator javnog mnjenja.

10. Kako kulturu vratiti na ono što je tradicionalno i bila - izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma?

DM: Opet se vraćam na malopre rečeno da je sve postalo trgovina. Pošto kultura nije profitabilna delatnost u nju se mora ulagati i tu već nailazimo na prvi problem u nizu. Po nekom nepisanom pravilu kod nas se u kulturu ulaže ako pretekne, a najveći deo sredstava namenjenih projektima u kulturi ostaje u Beogradu. Kao i sve ostalo u našoj zemlji i kultura se, praktično, svela na Beograd. Projekti koji stižu sa periferije se ne vrednuju na pravi način u ministarstvu kulture. Dakle, prvo je treba decentralizovati, zatim podsticati amaterizam u kulturi i na taj način kulturne događaje učiniti dostupnim svim građanima.

Tarabići su prorekli da će svi Srbi stati pod jednu šljivu. Nisam baš siguran da je to realno, ali sam siguran da ćemo se, ako se nastavi sa ovom centralizacijom, jedno jutro svi probuditi u Beogradu. A šta onda?

Прочитај још...

Đavolji trgovac

Zašto đavolu,

odmah,

ne rekosmo

da je đavo?

Prepoznali smo

te umazane bele haljine

koje je navukao na brzinu,

i tu nabubrelu njušku

kojom je raspirivao žar,

i taj dug i pogan jezik

kojim je palacao u slavu zla,

i te crne i prljave ruke

kojima je prenosio ugarke

od vrata do vrata,

i te očnjake duge i krvave

na licu umazanom

ukradenim medom.

Zašto đavolu,

odmah,

ne rekosmo

da je đavo?

Juče nam kapiju zaključavao,

u mrak nas terao,

a danas je širom otvorio

i ključ gazdi svome predao.

Juče nam u tuđe kolo

zabranjivao,

a danas nas tera

da zapušenih ušiju

ulazimo u nj.

Dojučerašnji prijatelji

postadoše neprijatelji,

a neprijatelji 

prijatelji.

Zašto đavolu,

odmah,

ne rekosmo

da je đavo?

Прочитај још...

Radni dan

Škiljim, gledam, ustajem, zevam,

otvaram, izlazim, hodam, pevam,

koračam, ubrzavam, stajem, kucam,

otvaram, ulazim, slušam, mucam.

Izlazim, šetam, stajem, posmatram,

krećem, zastajem, krećem, osmatram,

stajem, govorim, ulazim, slušam,

ćutim, plaćam, sedam, kušam.

Ustajem, sklanjam, otvaram, krećem,

hodam, ubrzavam, osmatram, srećem,

stajem, pozdravljam, ljubim, sedam,

pijem, ćutim, slušam, gledam.

Ustajem, odlazim, stajem, kucam,

otvaram, ulazim, stojim, mucam,

izlazim, sedam, uzimam, čitam,

pišem, podvlačim, mislim, pitam.

Češem, čekam, ustajem, izlazim,

hodam, gledam, ćutim, prolazim,

ulazim, bacam, jedem, pevam,

ležem, razmišljam, žmurim, zevam.

Прочитај још...

Pijanac (hronični)

Kafanu više neću ni da vidim

U njoj se samo galami i pije

Kad izađem ja se samo stidim

Niko u njoj sreću pronašao nije.

Neću više u kafanu da uđem

U njoj samo nesretnike gledam

U kafani sam k’o u svetu tuđem

Neću da se alkoholu predam.

Ipak uđoh u moju kafanicu

Da popijem kafu samo jednu

I uz kafu jednu rakijicu

Lek za dušu napaćenu, žednu.

Iz kafane treba izać sada

I da čuješ ovu moju bruku

Vidim vrata, obasja me nada

Kad mi neko nagazi na ruku.

Прочитај још...

Sponzoruša

Lica:

Lilika – porodična penzionerka, prešla šezdesetu.

Tankosava – vlasnica butika, na polovini četvrte decenije

Marija – prodavačica u butiku

Strahinja – načelnik uprave za komunalne delatnosti

Petronije – gradonačelnik

Besparić – ministar

Malina – novinarka

Cvećar – momak koji isporučuje cveće

Novinar – sa lokalne tv stanice

Kamerman – sa lokalne tv stanice

Stojadin – vlasnik restorana „Čukanje do moganje“

Vidimir– konobar 1

Branimir – konobar 2

Pretprošle godine, negde na jugu.

I Razrada strategije

Lilikina dnevna soba je obično opremljena: trosed, dve fotelje, stočić, TV i radio. Na stočiću su dve šoljice za kafu i džezva. U sobi se nalaze Lilika i Tankosava. U pozadini se čuje neka radio stanica koja emituje narodnu muziku.

LILIKA: (ispružila se na trosed) I, šta kažeš, sestro? ...U moje vreme je to bilo drugačije.

TANKOSAVA: (uvaljena u fotelju) Ma, to ti je uvek isto.

LILIKA: Čini ti se, sestro. Ja kad sam počinjala (pokazuje rukom kao da je to bilo mnogo davno) drugo je vreme bilo. Nekako su ljudi bili... ljudi. Ispoštuju te. E sad, bilo je i zajebancije, ali... kako da ti objasnim, imali smo dušu, ne kao ovi današnji gilipteri... Samo pare... pare... jebale ih pare.

TANKOSAVA: (iznenađeno) Nemoj da pričaš da si bila član saveza?

LILIKA: Ma, kakvi. To su mogli da budu samo primerni, ja sam bila prostitutka... kurva... Kakav savez, kakvi bakrači.

TANKOSAVA: Čekaj, pa kako pričaš o duši, razumevanju, kad si to radila za pare... Ako to radiš za pare, tu onda nema emocija. Mnogo prosta stvar.

LILIKA: Nije to baš tako... Jeste za pare... Svakome pare trebaju, ali šta da radiš, dođe ti, na primer, mušterija, hteo bi, ali nema pare. Daš mu na veresiju... Sačekaš ga, to li je problem?

TANKOSAVA: (kroz smeh) Ti, bre, Lili k'o dragstor. Na poček.

LILIKA: Tako vreme bilo. Niko me nije zavrnuo. A i ja sam bila uredna... Redovni pregledi. Samo sam na početku karijere bila na ulici, možda godinu-dve. Zapazili me ljudi, uvek doterana, frizura, lepuškasta... Posle toga hotel, dok nisam upoznala Miladina.

TANKOSAVA: To sam htela da te pitam. Kako si došla do njega?

LILIKA: Pošteno da ti kažem, kad sam njega upoznala, shvatila sam gde sam grešila.

TANKOSAVA: Gde?

LILIKA: Vidi ovako. Radila sam naširoko, a to mi uopšte nije trebalo. Trebala sam da sve svoje potencijale, a bilo ih je, usmerim ka nekom lovatoru direktno... Razumeš? To sam, u stvari, tebi htela da predložim.

TANKOSAVA: Šta da mi predložiš?

LILIKA: Pa to, sa lovatorom. Zajebi taj butik i sama kažeš da od njega nema vajde. Zapostavi ga malo... Mislim, okreni se ljudima na funkciji. Neka ti butik u početku bude samo paravan, a posle će, pametnim radom, to biti rudnik zlata.

TANKOSAVA: Kako to misliš?

LILIKA: Pa, to ti sve vreme pričam. Rano sam se zadevojčila, bila lepuškasata, interesovali me samo momci i da kod njih budem u centru pažnje. Nisam volela da idem u školu... Kakvo učenje, kakvi bakrači. Jednostavno rečeno, dala sam se u promet. Onda mi je palo na pamet da spojim lepo sa korisnim. I to mi je bila prva greška, ali šta ćeš, mladost-ludost.

TANKOSAVA: A, šta si trebala da uradiš?

LILIKA: Pa, ono što sam uradila skoro četrdeset godina kasnije. Da sam našla lovatora sa dvadeset, a ne pedesetpet... Gde bi mi bio kraj? ...To ti pričam. Sada ti je vreme da nađeš nekog ko će ti obezbediti ugodan život. Lepa si, zgodna, kulturna, rečita... Samo to nije dovoljno, ako to niko ne vidi. Kad nešto hoćeš da prodaš ti ga izneseš iz magacina i postaviš u izlog. Je l' tako?

TANKOSAVA: Tako je.

LILIKA: Znači, Koko, ovi iz prethodnog izlaganja moraju da čuju za tebe i da se, što je još važnije, zainteresuju za tebe.

TANKOSAVA: Pa kako, ženo?

LILIKA: Sad ćemo da utanačimo strategiju.

TANKOSAVA: Ajde da krenemo od toga kako si ti upoznala Miladina, ako nije problem. Mnogo bi mi značilo da čujem jedno takvo iskustvo.

LILIKA: Kad se stvari poklope, onda to i nije tako teško, znaš? A, poklopile su se.

TANKOSAVA: Ne mogu da verujem da ti je tražio uslugu.

LILIKA: Ma, kakvi. Nije ni znao čime se ja bavim. Slučajno smo se zatekli u isto vreme u istom hotelu. Svako svojim poslom. On držao neki seminar, nemam pojma, a ja došla zbog nekog Rusa. Gazda, koji me je platio, je hteo s njim da odradi neki posao pa sam ja tu trebala da... kako da ti kažem, odradim jedan deo vrlo složenog scenarija...

TANKOSAVA: Šta, znaš ruski?

LILIKA: (kroz smeh) Ne, nego francuski... I to odlično... Ali, to nije bitno za ovu priču. Uglavnom, sretnemo ti se mi u tom hotelu. Ja završila svoj deo posla, a imala sam plaćen još jedan dan... Za opuštanje. Ja sam tada imala pedesetpet, a on skoro osamdeset... ali vitalan. Bio udovac već desetak godina.

TANKOSAVA: Deda navalio, a?

LILIKA: Ma kakvi. Pričamo mi, a ja k'o da sam pojela čitavu biblioteku, samo vezem. Oduševila sam samu sebe.

TANKOSAVA: A on?

LILIKA: Vrlo malo priča. On je bio vrlo pametan, načitan čovek i mogao je o tim stručnim stvarima pričati danima, ali ovako... vrlo malo. Ja mu se predstavila kao udovica... Kao, umro mi muž, nismo bili venčani i te gluposti... Uglavnom, tu ti mi razmenimo kontakte... telefone, adrese.

TANKOSAVA: I?

LILIKA: I ništa... on ćuti, ne javlja se. Mislim se, nećeš brale. Krenem ja jedan dan kod njega. Kao, slučajno sam prolazila pa svratila. On se iznenadi... Ponudi me kafom i... znaš već kako to ide. E, sad ide ono važno. Počnem ja sa komplimentima, ali ne oni komplimenti za pamet, to mu svi pričaju, već kako lepo izgleda... kako je elegantan... kako je šteta što nema ženu da brine o njemu itd.

TANKOSAVA: I on se tu upeca?

LILIKA: Pa, čovek je već deset godina bio udovac, što znači samac. Deca u inostranstvu. Treba živoj duši društvo. Svako voli da sluša nešto lepo o sebi...

TANKOSAVA: Čekaj, nemoj da se nađeš uvređena, ali zar nije mogao da to reši drugačije?

LILIKA: Ne. Nije navikao da ima inicijativu. Navikao je da mu sve bude već sažvakano, razumeš?

TANKOSAVA: I ti mu sažvakala?

LILIKA: Pa, ko će drugi?

TANKOSAVA: Kako? Šta si uradila?

LILIKA: Trudila sam se da u njemu probudim muškarca. To ti je najvažnije u svemu. Ako to uspeš, uspećeš.

TANKOSAVA: Čekaj, pa on je imao osamdeset.

LILIKA: Kakve to veze ima? To li je muka? Uz moje komplimente, mislio je da ima četrdeset.

TANKOSAVA: I, dokle si išla?

LILIKA: Posle petnaest dana smo se tajno venčali, da ne znaju njegova deca. Na moje insistiranje ja sam potpisala izjavu da me ne interesuje njegovo bogatstvo i da se toga odričem, bla, bla, bla.

TANKOSAVA: Čekaj, čekaj... pa u čemu je onda štos? Što si bila s njim?

LILIKA: Kako zbog čega, zbog penzije. Šta će mi njegov stan, kad imam svoj? Što da se lomatam po sudovima sa njegovom decom? Uzmem ono što se uzeti može bez ikakvih problema i stvar je rešena. On je imao veliku penziju. Ja sada, kao porodični penzioner, imam primanja poput gradonačelnika... Dve godine smo živeli zajedno, sem kada su njegova deca dolazila. Bilo ga sramota da pred njima budemo zajedno. Na kraju smo svi bili zadovoljni, on pred svojom decom čist, a ja ostvarila svoju misiju... Bilo je i komičnih situacija. (smeška se) Odvede jednom on mene na groblje da vidim spomenik njemu i njegovoj ženi i traži da ga ja odvedem na grob mog muža. Šta da radim kad sam sve izmislila? Odugovlačim ja dva-tri dana, a u stvari sam išla po groblju i tražila spomenik sa mojim imenom. Sestro, nećeš verovati, ni jedan spomenik nema sa mojim imenom... Ni jedna Lilika nije sahranila muža... Uspem nekako da nađem jedan na kome piše nešto kao: spomenik podiže zahvalna supruga. Bez imena. Platim grobaru da očisti spomenik i oko spomenika i dovedem ga. Kako ga je to ganulo? Pa ti si skromna, pa ti si veliki čovek, pa ti si ovo, ti si ono. Ti si njemu zahvalna, a on ti ništa nije ostavio... Tada sam mnogo odskočila u njegovim očima. Kroz dva dana smo se venčali.

TANKOSAVA: Ne mogu da verujem.

LILIKA: Verovala, ili ne, tako je bilo. E sad, kad je umro, dođoše njegova deca i mi se tu upoznamo. Ja im se predstavim, a sin i ćerka u glas: ne računaj da ćeš nešto naslediti, sve ćemo to mi oboriti na sudu... Šta da ti kažem, vrlo neprijatna situacija. Ja odem do regala i izvadim moju izjavu koju smo overili kod suda i pokažem im... Znaš, pričala sam ti da sam potpisala izjavu da se odričem stana, kuće na moru i planini itd. Oni, kad su to videli, presrećni. U trenutku su zaboravili da su došli ocu na sahranu, razvukli usta od uveta do uveta. Zahvaljujući pohlepi nisu mogli ni pretpostaviti zbog čega sam se udala za njihovog oca. Posle su mi se izvinili, ali ja sam ih ladno odjebala. Kad je završena sahrana otišla sam u svoj stan... Tamo se više nisam vraćala i njegovu decu više nisam viđala. Sutradan sam angažovala Mitra advokata, mog starog dužnika... I čovek mi sredio porodičnu penziju. Šta da ti kažem, već šest godina živim k'o čovek, a mogla sam i ranije... Ali, nema veze... Idem dva puta godišnje na letovanje i to obavezno u junu i avgustu. Najbolji odmor ti je u junu, dugačak dan, nema gužve, a u avgustu idem zbog gužve da me pojedini ljudi vide. Krajem januara i početkom februara idem na planinu. Ne umem da skijam, ali je lepo zimi na planini. Ne mogu da ti opišem koliko je Miladin promenio moj život. Laka mu zemlja bila. (krsti se)

TANKOSAVA: Jeste Miladin, ali tebi mozak radi trista na sat.

LILIKA: Ništa bez sreće, sestro. Sreću sam imala i to je činjenica. Džaba ti sve, ako sreću nemaš. (počinje da peva uz radio)

POLOMIĆU ČAŠE OD KRISTALA

POČUPAĆU BOKORE OD LALA

OTKINUĆU JOŠ DVE ŽICE, JOŠ DVE STRUNE

OSTAVIĆU VIOLINU NEKA TRUNE

KAD VEĆ NEMA NA-NA, NA-NA

NA-NA NA-NA NA-NA NA-NA

KAD SAM JAHO VRANCA, ATA

STO ĐERDANA LA-LA LA-LA

POCEPAO JELEK TESAN

LUDOVAO MAHNIT BESAN

On je car. Tu smo negde sa godinama. Uvek sam ga volela. Em lepo peva, em je dobar frajer. (uspravlja se na trosedu i pije kafu)

TANKOSAVA: Ajde, da se vratimo na moj slučaj. Da vidimo šta je za mene najbolje.

LILIKA: Kao prvo, moramo znati šta nam je cilj. Kao drugo, kada to utvrdimo određujemo put i način kojim ćemo doći do cilja.

TANKOSAVA: Cilj nam je da me dobro udamo. Da nađemo mladoženju. Je l' tako?

LILIKA: Za početak. Ako me razumeš, ne moramo mi personalno da se određujemo... Ne moramo mi već sada znati ime mladoženje, ako me razumeš. To će nam sam život reći. Mi samo da ga definišemo... Ispod čega nećemo ići, razumeš?

TANKOSAVA: Ajmo da ga definišemo.

LILIKA: Uticajan, što znači da je na visokom položaju, zatim, obavezno da ima visoka primanja, što bi trebalo da se poklapa sa visokim položajem. E vidiš, za to su ti dobri ovi lokalni političari, jer imaju nekoliko plata, razumeš? Pred narodom se predstavljaju kao sirotinja, a u stvari svaki od njih ima po dve, tri, četiri plate. Kad sve to sabereš... A, kasnije možemo dalje... da napadnemo državni nivo, zašto da ne?

TANKOSAVA: Razumem ja to. Ajde da vidimo ko to može biti.

LILIKA: Na primer: gradski većnik, gradonačelnik, eventualno zamenik gradonačelnika, jer su oni, pored toga obavezno, i predsednici upravnih odbora, zatim predsednici komisija i ko zna još čega... Ili narodni poslanik... Ma, ima tu dosta potencijalnih.

TANKOSAVA: Da to nije suviše ambiciozno?

LILIKA: Ako ti ne veruješ da to možeš, da ne krećemo.

TANKOSAVA: Ma, ja verujem, ali treba mi tvoja pomoć.

LILIKA: Ne sekiraj se, ja ću ti biti konsultantska firma. Davaću ti savete i novac, ako ti zatreba... Pare ćeš mi, naravno, vratiti kad završimo posao.

TANKOSAVA: Naravno.

LILIKA: Kamatu ti ne tražim, jer ovo radim iz čistog zadovoljstva... Dakle, razapećemo mrežu i sačekati da se neko upeca. To ne sme izgledati kao da smo mi tu nešto... Razumeš? Naprotiv, on mora biti siguran da sve drži pod kontrolom i da on odlučuje o svemu.

TANKOSAVA: Je li to izvodljivo?

LILIKA: Naravno. Muškarcima je lako upravljati, pogotovo onima što misle da su mnogo pametni. Ih, takvog mi da nađemo... što misli da je mnogo pametan... rešen posao.

TANKOSAVA: Ženo, ko će s takvim provesti ostatak života?

LILIKA: Pa ti, sestro, razmisli šta hoćeš. Hoćeš li da živiš k'o čovek, ili... nećeš. Ko te tera da ga viđaš svaki dan. Ti teraš svoj biznis, ali, ovog puta, u povlašćenim uslovima, a on će biti presrećan što ima tako lepu i uspešnu ženu. Tvoj butik će postati in, razumeš? Svi koji su pod parom će kupovati kod tebe i hvaliće se kako kupuju kod tebe. Šta će ti bolja reklama.

TANKOSAVA: Ma, ne. Samo kažem da su takvi mnogo dosadni... Pa ti, ženo, sve znaš i na sve misliš.

LILIKA: Drži se ti, sestro, mene i daleko ćeš dogurati. Sjebaćemo mi njega, ko god on bio, videćeš. Drago mi je što si došla kod mene i što ovo moje znanje mogu nekome da prenesem.

TANKOSAVA: Sada bi smo mogle i da nazdravimo. Daj onaj tvoj liker... onaj znaš?

LILIKA: Ide liker. (ustaje i donosi flašu i dve čašice)

TANKOSAVA: E, taj.

LILIKA: (naliva liker u obe čašice) Ajde, živeli! Pa da završimo uspešno posao.

TANKOSAVA: Živela ti meni. (otpija malo iz čašice) Dobar ti ovaj liker, ženo.

LILIKA: (počinje da peva uz radio)

A ONA IGRA, VRTI SE KAO ČIGRA

ZADNjE MI PIĆE, NA NA-NA NA-NA NA-NA

DRUŠTVO SE SKUPILO, VINO NAS UBILO

SKOČILI SVI NA STO, NA-NA-NA-NA LUDILO

NA-NA-NA NA-NA-NA, PALI NA KOLENA

ČAŠAMA VIDIM DNO, POČELO JE LUDILO

TANKOSAVA: (oduševljeno) Stvarno si carica, ženo!

LILIKA: Nije to ništa, sestro. Pazi ovako, za početak da ti dam neka uputstva. Nema emocija, razumeš? Emocije izbaci, ovo je posao. Oni manipulišu nama, dobijaju mandate ko zna na koji način, baš ih briga za nas. Prema tome i nas je baš briga za njih, mi idemo ka svom cilju, a on, taj potencijalni, nam je samo sredstvo pomoću koga ćemo stići tamo gde smo krenule. Dakle, ako treba da mu razjebeš brak, razjebi mu ga, šta te briga. Čak i ako se ne udaš za njega, razumeš? Nema griže savesti.

TANKOSAVA: Pa, kako?

LILIKA: Eto! Ja te krstim, a ti, da se ne izražavam sada. Šta te briga za njega. Rekli smo bez emocija. On je svoj život skockao, ko zna preko čijih sve leđa i ko zna kako pa ćeš ti sada da se sekiraš za njega. Što se on ne sekira za ovu sirotinju? Dakle, sestro, oštro sva su sredstva dozvoljena. Ako ti priča kako je srećno oženjen, znaj da se folira. To mu je glavno oružje u kontaktu sa biračima. Ti si njemu sredstvo pomoću koga će on stići do glasača, a on je tebi sredstvo pomoću koga ćeš stići do rudnika zlata. I pazi, rekli smo, samo polako, neka izgleda da je on glavni. (počinje da peva uz radio)

ISPLAČI SE NA GRUDIMA MOJIM

STEGNI ME JAČE

ZBOGOM, ZBOGOM, ZBOGOM

I MENI SE PLAČE

Izvini, neke me pesme dirnu pa moram i ja da zapevam.

TANKOSAVA: Biće to vrlo naporno. (smeje se) Je li sve ovo jedna lekcija, ili si mi izdeklamovala čitavu naučnu oblast?

LILIKA: Tvoje je da budeš pažljiva i ne izlećeš se.

TANKOSAVA: Šalim se.

LILIKA: More, daću ti ja šalu. Ovo je ozbiljan posao... Znaš da sam ja s tvojom majkom odlična prijateljica. Išle smo u školu zajedno. Kada su me mnoge odbacile ona nije, pomagala mi je. To joj nikad neću zaboraviti. Zato ti kod mene imaš popust.

(Čuje se zvono na vratima)

LILIKA: (izlazi iz sobe, a zatim se vraća, nosi razglednicu u ruci) Poštar. Doneo mi razglednicu. (čita je u sebi)

TANKOSAVA: Neki prijatelj?

LILIKA: Mnogo hoćeš da znaš. (ostavlja razglednicu na televizor)

TANKOSAVA: Pitam onako, bez veze... Nego, da mi ukratko ponovimo ono što smo do sada prešli... Ovako, ako sam dobro razumela, nalazimo mladoženju među domaćim, 'oću reći lokalnim političarima. Da vidimo, ko tu može da konkuriše... Ovako, gradonačelnik, zatim pomoćnik gradonačelnika... zatim... zamenik gradonačelnika... onda savetnik grado...

LILIKA: Čekaj, čekaj, šta će ti on? Kakav savetnik, preskači. Ajmo dalje.

TANKOSAVA: Dobro, njega preskačem... Većnici, je l' tako? A, šta ćemo sa predsednicima gradskih opština? Je l' i oni dolaze u obzir?

LILIKA: Za početak mogu, mada... ono što je vrlo važno kod lokalaca je to da moraš voditi računa iz koje političke opcije dolaze, razumeš?

TANKOSAVA: Kako? Pa tu ima mnogo detalja, ženo. Treba voditi računa o položaju, koliko još plata mimo te prima... onda, iz koje je partije. Zatim, kakav je rejting te partije, odnosno da li su jedva prešli cenzus pa pomogli da vaga prevagne baš u tu stranu... je l' tako? ... Ili su stranka koja redovno prelazi cenzus i učestvuje u svim mogućim koalicijama... sa svima... Onda... Da li sam nešto propustila?

LILIKA: Za prvi put, odlično.

TANKOSAVA: E, ajde još jednom da se čuknemo.

LILIKA: Ta ti je dobra. (uzima flašu likera i naliva dve čašice) Živela, sestro!

TANKOSAVA: Živela!

(kucaju se i zajedno pevaju uz radio)

KUKAVICA, NISAM ZNALA

DA SI TAKVA KUKAVICA

SA MNOM SPAVAŠ

DRUGA TI JE NA-NA NA-NA

BOJIŠ SE DA PRIZNAŠ TO

KUKAVICA, NA-NA NA-NA

NA-NA NA-NA KUKAVICA

MISLIŠ DA SAM

ONA ISTA DEVOJČICA

KOJU LAŽE BILO KO

LILIKA: Vidim ja da će od tebe biti nešto.

TANKOSAVA: Sa takvom učiteljicom...

II Načelnik uprave

Butik „Nosi se lepo“ je opremljen policama na kojima je uredno naslagana garderoba, jedan astal malo viši na kome se nalazi kasa i radio aparat, pozadi je kabina za probu. Iza manjeg paravana se nalazi stočić i dve stolice. Pored police stoji prodavačica Marija, a gazdarica Tankosava sedi na stolici iza paravana i svodi račune.

MARIJA: (sređuje police sa robom i peva uz radio)

DA SMO SE RANIJE SRELI,

BILO BI DRUKČIJE SVE,

NA-NA-NA NA-NA-NA NA-NA

KAD VEĆ JE PADAO SNEG,

KAD VEĆ JE PADAO, PADAO SNEG...

STRAHINjA: (ulazi u butik) E, da smo se ranije sreli... Dobar dan.

MARIJA: (ljubazno) Dobar dan, izvolite!

STRAHINjA: Prvi put sam u ovoj ulici pa rekoh da svratim. Da vidim šta imate.

MARIJA: Zavisi šta vas interesuje. Imamo sve... Pantalone, košulje... dukseve... Šta gospodina interesuje?

STRAHINjA: Ono što mene interesuje... (pokušava da bude duhovit) možda nije na prodaju. (sam se smeje)

MARIJA: Gospodine, molim vas za ozbiljnost.

STRAHINjA: Gde su mladi tu je i... duhovitost... ili tako nekako. Izvinite, ako sam bio... Mogu li videti onu pantalonu.

MARIJA: (pokazuje rukom) Mislite na ove pantalone?

STRAHINjA: Da, da, baš na te mislim.

MARIJA: Izvolite.

STRAHINjA: (zagleđuje ih) Mogu li ih probati?

MARIJA: Naravno u kabini iza paravana.

STRAHINjA: (greškom otvara paravan iza koga Tankosava svodi račune) O, pardon. Izgleda je neka greška posredi.

TANKOSAVA: (zbunjeno gleda Strahinju, čini joj se da ga poznaje) Je l' se mi poznajemo?

STRAHINjA: (ljubazno) Može biti, mada mene mnogi poznaju.

TANKOSAVA: Meni ste baš poznati, čini mi se da se poznajemo.

STRAHINjA: Ja, znate, obavljam javnu funkciju pa vam se, možda, zbog toga čini. Takvu lepotu sigurno ne bih zaboravio... (smeška se i pruža ruku) Strahinja.

TANKOSAVA: Drago mi je, Tankosava. Za prijatelje Koka.

STRAHINjA: Drago mi je, Koko.

TANKOSAVA: Izvolite Strahinja, sedite. Marija, molim te skuvaj nam dve kafe. Kakvu kafu pijete?

STRAHINjA: Bez šećera, sladak mi život.

TANKOSAVA: (Mariji) Dve bez šećera. (Strahinji) I ja pijem bez šećera, mada mi život i nije baš sladak. Šalim se. Otkud vi u Makadamskoj ulici?

STRAHINjA: Pravo da vam kažem, slučajno. Idem Makadamskom i vidim ovako predivan lokal pa rekoh ajde da uđem i vidim šta ima unutra. Kad unutra još veća lepota.

TANKOSAVA: Hvala, gospodine Strahinja.

STRAHINjA: Nemojte tako službeno, molim vas. Pravo da vam kažem toga mi je više preko glave... Je l' možemo mi da pređemo na „ti“?

TANKOSAVA: Naravno, godpo... eto, navika... Strahinja.

STRAHINjA: Koko, zaista me čudi da nisi u Pešačkoj ulici. Butik ti je zaista odličan... A, ime posebno... „Nosi se lepo“... fantastično.

TANKOSAVA: Za sada sam ovde, mada razmišljam o preseljenju lokala... Kako kod tebe idu poslovi? Državna firma... pa je malo lakše, a?

STRAHINjA: Kakvi lakše, moja Koko. Da ima čovek s kim da radi pa ajde de. Ovako, šta da ti kažem, jad i čemer. Sve sam planiram, sve sam organizujem, sve sam radim. Zašto grad plaća i one ostale nije mi jasno. Eto, to ti je prava slika... Pošteno i objektivno.

MARIJA: (donosi kafu) Izvol'te kaficu.

STRAHINjA: Hvala.

TANKOSAVA: (Mariji) Hvala. (Strahinji) Ti si zadužen... nešto za komunalne poslove, ili tako nešto.

STRAHINjA: Jesam. Ja sam ti načelnik Uprave za komunalne delatnosti.

TANKOSAVA: To mora da je mnogo težak i, nadasve, odgovoran posao.

STRAHINjA: Moja Koko, težak k'o rudarski posao. Kada smo preuzeli vlast od onih nesposobnih postojalo je samo jedno javno komunalno preduzeće „Komunalac“. Zamisli, „Komunalac“ je sve radio... i odnošenje smeća... i čišćenje ulica... i uređenje parkova... i... ma sve, sve... Katastrofa.

TANKOSAVA: (sa čuđenjem) Da l' je moguće?

STRAHINjA: Pa, da. Onda postave mene za načelnika uprave. Sagledam situaciju, uočim probleme... i, naravno, sačinim projekat u kome definišem obaveze svakoga, u okviru celokupnog obima posla. Pa, ne može zajedno da ide odnošenje smeća i... ne znam, zelene površine, na primer. Je l' tako?

TANKOSAVA: Tako je.

STRAHINjA: Naravno. Prvo podelim „Komunalca“ na dva javna komunalna preduzeća: „Đubretarac“ i „Baštovan“. „Đubretarac“ se bavio iznošenjem smeća i čišćenjem ulica, a „Baštovan“ se bavio parkovima... i uopšte zelenim površinama.

TANKOSAVA: Logično.

STRAHINjA: E, ali nije tu kraj reformi komunalne službe. Pazi sad, „Đubretarac“ nije samo iznosio smeće, već je i čistio ulice pa ja čistače izvučem iz „Đubretarca“ i pripojim ih „Baštovanima“. Sada imamo čistu situaciju, kada je „Đubretarac“ u pitanju, ali sa „Baštovanima“ nije sve kako bi trebalo da bude.

TANKOSAVA: I tu ste nešto menjali, ako se ne varam?

STRAHINjA: Naravno. Odem ja u prestonicu na seminar koji se bavio uređenjem gradskog prostora i tu saznam neke neverovatne stvari.

TANKOSAVA: Šta?

STRAHINjA: Sad ćeš čuti. Na osnovu svih stručnih analiza koja je izvršila naša stranka, došli smo do zaključka da je javno komunalno preduzeće „Baštovan“ preglomazno i da se bavi poslovima koji međusobno nisu povezani... Znaš ono... zelena površina, odnosno trava, nije isto što i drvo, a to, sve zajedno nema nikakve veze sa betonskim površinama. Razumeš?

TANKOSAVA: Kako da ne. Jasno k'o dan.

STRAHINjA: Eto, ti si odmah sve ukapirala. Znaš li ti koliko je meni trebalo živaca i vremena da to objasnim onim kretenima od novinara? Te, zašto ovo ovako? Te, zašto ono onako? Te, zašto ne može ovo s onim? Te, samo gomilate administraciju, da bi ste zapošljavali partijske drugove... i još raznorazne gluposti, da ti ne pričam. U stvari, oni ne shvataju suštinu projekta.

TANKOSAVA: Ma, pusti njih. Važno da si ti na kraju uspeo.

STRAHINjA: Naravno... Dakle, nastavim ja sa reformom komunalnih delatnosti pa javno komunalno preduzeće „Baštovan“ podelim na tri javna komunalna preduzeća: „Zelena trava“, „Grana i list“ i „Beton“. Konačno završim taj posao, dobijem podršku i... ovacije od biračkog tela. Ono što je najvažnije, uspem da uvedem red u tu oblast. Sada se tačno zna ko za šta odgovara, odnosno kog direktora treba da prozoveš, ako nešto nije kako bi trebalo da bude... Molim lepo, „Đubretarac“ iznosi smeće, „Zelena trava“ uređuje travnjake, „Grana i list“ u proleće kreše drveće, a u jesen skuplja lišće, i ne samo skuplja, što je još važnije, oni tresu drveće i onda opet skupljaju žuto lišće i, na kraju, „Beton“ čisti betonske površine... I, pazi sad. Svaki direktor ima zamenika, pomoćnika, ali i savetnika. To ti je jedan neraskidiv tim ljudi, koji je spreman da se uhvati u koštac sa bilo kojim problemom...  Kao što i sama vidiš, sve je jasno urađeno, do perfekcije.

TANKOSAVA: Ti si neverovatan. Svaka čast na istrajnosti. To što si ti radio taj posao, to je okej... mislim, to je deo tvoje radne obaveze, ali to što si bio istrajan u tome, to je presudilo. Da je na tvom mestu bio neki tunjavko mi bi smo danas imali još uvek samo jedno javno komunalno preduzeće u kome direktor ne bi imao ni pomoćnike, a kamoli savetnike... Ajde, molim te, pa tu se ne bi znalo ni ko pije ni ko plaća...

STRAHINjA: Hvala, Koko. Ne misle svi tako. Eh, kakvih sam ja problema imao. Koalicija bila nategnuta, samo što ne pukne. A ja čvrst, nepokolebljiv... Samo gledam interes grada...

TANKOSAVA: Ko je sve u koaliciji sa vama?

STRAHINjA: Mi... PRC, odnosno Partija Radikalnog Centra, smo nosioci koalicije. Sa nama su još i oni što su pre dve godine izašli iz naše stranke i napravili novu. U međuvremenu su se i oni podelili na dve stranke: PIC, odnosno Partija Isključivog Centra i PEC, Partija Evropskog Centra. Sa nama je i SIS, Socijalistička Internacionalna Stranka i imamo komotnu većinu u Gradskoj skupštini. U opoziciji su ti: GAF, Generalni Antievropski Front, RAF, Radikalni Antievropski Front i USAF, Ujedinjeni Socijalistički Antagonistički Forum... To ti je stanje, (zadovoljno) ali na kraju uvek mi ispadnemo najpametniji.

TANKOSAVA: Pa, nije vam lako. Divim vam se... kako uspevate sve to... Svaka vam čast. Sreća naša da ste tu gde ste, inače, ko zna šta bi bilo s nama.

STRAHINjA: E pa, šta da ti kažem? Ne misle svi kao ti, svojom glavom... Sada me kolega iz resora obrazovanja moli da mu pomognem oko reforme njegove uprave.

TANKOSAVA: Nisi valjda pristao?

STRAHINjA: Nisam, neka se sami muče.

TANKOSAVA: Dobro je. Mislim, neka sami brinu svoju brigu. Što ti moraš sve da radiš? ...Nego, nešto bih te pitala... onako čisto, zanima me nešto...

STRAHINjA: Pitaj slobodno. Mi smo naši.

TANKOSAVA: Nekako, ne znam kako da počnem. Čisto me zanima kako to ide? Kako stoje stvari?

STRAHINjA: Reci slobodno... ajde. Ako treba nešto da pomognem, slobodno reci. Ja sam tamo glavni. Rešićemo sve.

TANKOSAVA: Interesuju me oni prazni gradski lokali u Pešačkoj ulici. Kako se dolazi do njih?

STRAHINjA: (smeška se) Kako, kako? Pa, preko mene.

TANKOSAVA: Da li postoji mogućnost da mi nekako pomogneš da lokal iz Makadamske 187 preselim u Pešačku broj 1, na primer.

STRAHINjA: Napravićemo mi strategiju, ne sekiraj se... E, sad... da li će odmah moći broj 1, ili ćemo krenuti sa brojem 15 ili 10... Videćemo. Ako pridobijem gradonačelnika možda bude i sedmica, ali ne sekiraj se Pešačka ti je sigurna.

TANKOSAVA: Pa, kako da ti zahvalim?

STRAHINjA: Ma, šta ima da mi zahvaljuješ, izaći ćemo par puta... To li je problem? Nego, ja ne probah pantalonu.

TANKOSAVA: (pokazuje mu rukom kabinu) Uđi u kabinu.

STRAHINjA: (ulazi u kabinu).

LILIKA: (ulazi u butik) Dobar dan žene, kako ste?

TANKOSAVA: Zdravo Lili. (rukama joj pokazuje da ima neko važan u kabini za probu)

LILIKA: (šapuće) Ko je?

TANKOSAVA: (šapuće) Strahinja.

LILIKA: (šapuće) Koji Strahinja? Šta radi?

TANKOSAVA: (šapuće) Načelnik Uprave za komunalne poslove.

LILIKA: (šapuće) Lee, gde njega nađe? Pa, njemu se ljulja fotelja... Mnogo je zasro.

TANKOSAVA: (šapuće) Je l' se isplati terati dalje?

LILIKA: (šapuće) Moramo brzo raditi.

STRAHINjA: (izlazi iz kabine) Kako mi stoje? Dobar dan gospođo, kako ste? (pruža ruku Liliki)

TANKOSAVA: (divi mu se) Super. Tvoj broj.

LILIKA: Ko salivene.

STRAHINjA: Onda, da ih ne skidam?

TANKOSAVA: Ma, kakvo skidanje. Marija, zapakuj gospodinu stare pantalone.

STRAHINjA: Koliko sam dužan?

TANKOSAVA: Ništa... Kuća časti. Meni je drago da si ti došao u moj butik, to je za nas... događaj.

STRAHINjA: Nemoj preterivati. Hvala za pantalonu.

LILIKA: (Strahinji) I, gospodine Strahinja, kako poslovi? Hoćete li izaći na kraj sa opozicijom?

STRAHINjA: Ma, kakva opozicija. Šta oni znaju, molim vas? Šta oni umeju? Prazne priče, gospođo. Ne nasedajte na njihove... priče. Meni je izuzetno drago što sam danas upoznao jednu osobu... jednu posebnu osobu, koja razmišlja svojom glavom i za koju sam siguran da će pristupiti PRC-u. Hoćete li... Hoćeš li Koko?

TANKOSAVA: Kako si ti ubedljiv. Ti si u stanju da ubediš čoveka u deliću sekunde... (vrti glavom) Opasan si ti.

STRAHINjA: Ma nisam, samo mi je drago što smo se upoznali... Ja, nažalost, moram da idem. U podne imam vrlo važan sastanak. Gledaću da svratim opet popodne. Možda kupim neki duks ili slično... Doviđenja, moje dame. (pruža ruku prvo Tankosavi) Ćao, Koko, vidimo se.

TANKOSAVA: Ćao, Strahinja.

STRAHINjA: (pozdravlja se i sa ostale dve dame i izlazi iz butika).

LILIKA: Ovaj se zatetrebio do ušiju. Šta mu uradi, sestro, za ovako kratko vreme?

MARIJA: Koja budala, Bože mili.

TANKOSAVA: (prekoreva Mariju) Marija, on je naša mušterija... (Liliki) Ajmo iza paravana.

LILIKA: (seda na stolicu) Možemo konstatovati da je prva faza uspešno završena. Možemo da nazdravimo. Šta imaš od pića? ...Nešto žestoko, molim te.

TANKOSAVA: Ima dobra domaća loza.

LILIKA: Ajd, kad nemaš ništa bolje... Nego, da vidimo mi, dokle si stigla.

TANKOSAVA: Obećao mi da će mi pomoći oko lokala u Pešačkoj ulici.

LILIKA: E pa, znaš šta? Kad se useliš u pešačku ulicu, nema više domaće loze, već viski, vermut, francuski konjak... Razumeš? Tamo se ne pije domaći sok na rastvaranje, već fanta, koka-kola, šveps. Sestro, moraš držati nivo.

TANKOSAVA: (sipa domaću u čašice) Da ja samo dočekam Pešačku, ova Makadamska mi uze život. Pojedoh se razmišljajući: Šta? Kako? Gde? Koliko? Ne mogu više, ženo... Mariju nisam isplatila za tri meseca. Nemam odakle.

LILIKA: Živela ti meni, sestro. (otpi malo iz čašice) Koliko joj duguješ?

TANKOSAVA: Tri puta po stopedeset evra.

LILIKA: Plaćaš je stopedeset? Ala si ti galantna. One u centru toliko plaćaju radnice. Gde je Pešačka, a gde je tvoja Makadamska. To se ne može porediti. (traži nešto u torbici) Evo ti dvesta pa joj daj, nemoj sada da nam nešto pokvari planove. Sada kada je krenulo... Ulazimo u rizičnu fazu.

TANKOSAVA: (uzima novac i stavlja ga u svoj novčanik) Kakva rizična faza?

LILIKA: Ode čovek kući, oladi se... razmisli... i ko zna zbog čega odustane. Jednostavno se više ne pojavi... Ako se vrati posle sastanka, kao što je i obećao, računaj da je sve sređeno... Ali, ako ne dođe...

TANKOSAVA: Ne smem ni da pomislim da neće doći... A, ako dođe ko će s tom budalom da se druži? Ne znam šta je gore.

LILIKA: Ti ćeš se družiti, sestro, i nemoj da se dvoumiš, gore je da ne dođe... Samo neka on opet dođe... lako ćemo mi.

TANKOSAVA: Znam, nego... Nema li nešto lakše? Nešto iskreno... jasno... pošteno...

LILIKA: Ovde nema. Ako nemaš političku podršku, džaba si krečila.

TANKOSAVA: (prilazi Mariji) Evo ti, Marija, za april i deo maja. (daje joj novac)

MARIJA: (zadovoljna uzima novac) Hvala, gazdarice.

TANKOSAVA: Biće i ostalo, samo se, molim te, malo strpi. Regulisaćemo sve.

MARIJA: U redu je gazdarice, razumem ja da je kriza svuda.

TANKOSAVA: (ulazi u prostor iza paravana i seda na stolicu) Živa nisam. Od kad si rekla za predomišljanje, samo o tome mislim. Hoće li doći? ...Jao, slušaj ovo (peva uz radio)

A ŠTO TI JE MILA KĆERI JELEK RASKOPČAN

S KIME SI SE ZAVARALA, UBIO TE DAN

NE KARAJ ME MILA MAJKO, SAN JE SVEMU KRIV

MLADOST BUJNA LAKO VARA, I OSEĆAJ ŽIV

ZASPALA SAM TIHO MIRNO, DEVOJAČKIM SNOM

U SNU MI JE DRAGI DOŠO, MIO SRCU MOM... (čuje da neko ulazi u butik i prestaje da peva)

CVEĆAR: (nosi buket cveća) Dobar dan.

MARIJA: Dobar dan. Izvolite.

CVEĆAR: Da li je tu gospođica Koka?

MARIJA: Tu je, samo trenutak. (odlazi iza paravana) Gazdarice, traži vas neki momak... sa cvećem.

LILIKA: Too... Idi Koko.

TANKOSAVA: (Mariji) Kakav momak?

MARIJA: Valjda iz cvećare.

LILIKA: On je. Izađi.

TANKOSAVA: (polako ulazi u prodajni deo butika) Izvolite, gospodine.

CVEĆAR: Jeste li vi gospođica Koka?

TANKOSAVA: Jesam.

CVEĆAR: Ovaj buket je za vas. (pruža joj blokčić) Molim vas potpišite mi ovde.

TANKOSAVA: (potpisuje) Od koga je?

CVEĆAR: Piše vam na ceduljici, gospođice. Doviđenja.

TANKOSAVA: Doviđenja. (čita ceduljicu i ulazi iza paravana) On je.

LILIKA: (pobednički) To, sestro.

TANKOSAVA: Ajmo još po jednu.

LILIKA: Nikako, on će doći, moraš biti potpuno trezna. Brzo razmišljanje je od presudnog značaja.

TANKOSAVA: (presrećna peva uz radio)

IMA DANA, KADA NE ZNAM ŠTA DA RADIM

JER TA PESMA MENI STVARA BOL

        JA TE VOLIM, TAKO SILNO, DA UMIREM

        JA TE VOLIM, ALI NE ZNAŠ TO

(uz smeh Liliki), ovde bi više odgovaralo: Ja te volim, a ti ne znaš što (nastavlja da peva)

          ...VOLIM, ALI NE ZNAM ŠTO...

STRAHINjA: (ulazi u butik) Dobar dan, devojko. Je l' tu gazdarica?

MARIJA: Tu je gospodine, izvolite.

STRAHINjA: Dobar dan, moje dame. Kako ste? O, momak je već bio.

LILIKA: Bio... Vi ste, Strahinja, pravi džentlmen.

STRAHINjA: Trudim se, gospođo. Kako si ti, Koko?

TANKOSAVA: Dobro, hvala... Hvala i za cveće.

STRAHINjA: Nije to ništa, Koko.

TANKOSAVA: Lep gest, Strahinja, nema šta. Pravi si džentlmen.

STRAHINjA: To je sitnica u odnosu na ono što sledi. Danas sam pokrenuo postupak za uzimanje pod zakup poslovnog prostora u vlaništvu grada u Pešačkoj ulici broj 7. Gradonačelnik mi je čvrsto obećao da se neće suprotstavljati.

TANKOSAVA: Strahinja... Da li je moguće? Ne mogu da verujem.

LILIKA: Bravo, Strahinja. To je pravi gest jednog sposobnog muškarca... A, šta kaže gradonačelnik na to? Kažete, neće praviti probleme?

STRAHINjA: Ma, jok. Dogovoreno.

LILIKA: Iz koje opcije je gradonačelnik.

STRAHINjA: On je moj bivši partijski kolega, sada iz PEC-a. To je deo našeg koalicionog sporazuma o podeli vlasti.

LILIKA: Lokal je deo vašeg koalicionog sporazuma?

STRAHINjA: Ma, ne. Mesto gradonačelnika mu je pripalo kao deo koalicionog sporazuma. Oni su tek treća stranka po jačini u vladajućoj koaliciji. Nije baš za to mesto, ali šta da radimo, takva je politika.

TANKOSAVA: Nemoj ti, Strahinja, da zbog tog lokala imaš nekih problema.

STRAHINjA: Nema problema. Ko meni šta može? Ja imam partijsku knjižicu broj 17.

LILIKA: (sa čuđenjem) Sedamnaest? Svaka čast... Ja sam svojim očima gledala člansku kartu vašeg ministra Kukoljevića. Znate li koji on ima broj? (u poverenju) Tridesetdevet. Ej, tridesetdevet... a ministar.

STRAHINjA: Gospođo, ja sam ga primio u stranku... I njega i Besparića.

LILIKA: Besparića? Pa, vi se, Strahinja, onda visoko kotirate u stranci.

STRAHINjA: Ih, gospođo. Mogao sam ja da budem predsednik gradskog odbora, ali nisam želeo. Nemam ja vremena za to... Ko će da se bakće sa tim. Evo, juče smo imali dva preleta iz GAF-a i pre neki dan jedan iz USAF-a... Ja tu nisam imao nikakvih obaveza, a predsednik gradskog odbora je morao da organizuje njihov prijem, pa konferenciju za novinare... pa...

LILIKA: Ko je preleteo?

STRAHINjA: Belocrnić i Bezbojanić... iz GAF-a, a Domojegović iz USAF-a.

LILIKA: Dobar kadar?

STRAHINjA: Dobar. Taj Belocrnić je nekad bio kod nas. Posle izbora nije dobio ono čemu se nadao pa je prešao u SRP, Socijalističku Radničku Partiju... onda... iz SRP-a pređe u ČUK, Čvrsti Ujedinitelji Kraljevstva... i posle... ko zna gde je sve bio, pa je prešao u GAF, i sada iz GAF-a ponovo kod nas. Svuda je bio u vrhu stranke.

LILIKA: A, Bezbojanić?

STRAHINjA: Ne znam. Nisam ga viđao ranije... A, ovaj prof. dr Domojegović je najjači kadar u zemlji za meteorologiju. Biće u izbornom štabu predsednika zadužen za meteo situaciju. Znaš ono, ako predvidi kišu da predsednik ponese kišobran...

TANKOSAVA: Čekaj malo. Da se vratimo na dnevni red. Znači, za Pešačku je rešeno.

STRAHINjA: Koko, računaj da će u toku nedelje biti rešeno... Posle toga još dva-tri meseca da se srede papiri i gotovo.

TANKOSAVA: Pa, to je razlog za slavlje.

STRAHINjA: Tako je Koko. Vodim vas u restoran „Čukanje do moganje“.

TANKOSAVA: Strahinja, molim te, ja treba da častim.

STRAHINjA: Ne sekiraj se, imam tu otvoren račun. Ti ćeš neki drugi put.

(svo troje izlaze iz butika, Marija ostaje da radi)

III Gradonačelnik

Butik „Nosi se lepo“ ima jednu veliku prostoriju koja je podeljena na dva dela i luksuzno je opremljen. Prodajni deo je veći deo prostorije opremljen policama metal-staklo, a kancelarijski deo izgleda kao manji separe, opremljen jednim radnim stolom, stolicom, jednim dvosedom, dve fotelje i stočićem. U prodajnom delu lagano svira domaća popularna zabavna muzika sa DVD plejera. Marija stoji pored polica, a u kancelarijskom delu sede Tankosava i Lilika.

TANKOSAVA: (zadovoljna) Ženo, da li je ovo stvarnost? Pešačka ulica...

LILIKA: Nego šta, nego stvarnost. Ovo je, u stvari, samo početak. Ne možeš ni da naslutiš šta sve nas dve možemo uraditi. Veruješ li da za godinu-dve isti ovakav lokal, ako ne i veći, možemo imati u prestonici?

TANKOSAVA: Pre samo pet meseci je Strahinja slučajno ušao u stari butik u Makadamskoj, a vidi ovo. Sada u sve verujem... E... ali, ne samo u prestonici, već u Pešačkoj ulici prestonice... To bi bio posao!

LILIKA: Samo bez žurbe. Moramo prvi deo plana završiti... Znači, danas idemo na gradonačelnika, a kad njega osvojimo, tek onda napadamo državni nivo. A sa državnim nivoom dolazi i prestonica sa sve Pešačkom ulicom... i butikom u sred iste. Sestro, samo polako i pametno, kao do sada.

TANKOSAVA: Danas, već u toku svečanog otvaranja butika ću učvrstiti vezu sa gradonačelnikom.

CVEĆAR: (unosi u butik prelepi cvetni aranžman) Dobar dan.

MARIJA: O, dobar dan. Da li je to za nas?

CVEĆAR: Da. Tačnije, za gospođicu Koku.

MARIJA: Samo trenutak. (ulazi u kancelarijski deo) Gazdarice, momak sa cvećem... Traži vas.

TANKOSAVA: Idem. (ulazi u prodajni deo) Izvolite.

CVEĆAR: Dobar dan, gospođice. Ovaj prelepi cvetni aranžman je za vas. (pruža joj blokčić) Molim vas, potpišite ovde.

TANKOSAVA: Hvala. (u sebi čita ceduljicu i ulazi u kancelarijski deo) Od Strahinje.

LILIKA: Zaista prelepo. Koliko ima još do otvaranja?

TANKOSAVA: (gleda na mobilni telefon) Još pola sata. Hvata me neka trema, ženo... Sva sam se naježila.

LILIKA: Dobro je to. Malo treme može samo da pomogne. Ne dozvoljava ti da se previše opustiš...

(novinar i kamerman ulaze u butik)

MARIJA: Dobar dan, izvolite.

NOVINAR: Dobar dan, mi smo sa televizije „Elita“. Došli smo da snimimo prilog o otvaranju butika.

KAMERMAN: (postavlja stalak za kameru)

MARIJA: Samo da pozovem gazdaricu (ulazi u kancelarijski deo) Gazdarice, stigla televizija.

TANKOSAVA: (izlazi iz kancelarije i pruža ruku, prvo novinaru, a zatim i kamermanu) Dobar dan, stigli ste.

NOVINAR: Malo smo poranili, jer imamo dosta obaveza. Možete li da nam date izjavu, a kolega će snimiti malo materijala... gužvu na ulici, pa ćemo sve to upakovati u prilog.

TANKOSAVA: Nisam do sada nikada davala izjave... Ne znam kako ću... Šta da kažem?

NOVINAR: Recite osnovne podatke o butiku... ono što mislite da je važno. Kao da se obraćate svojim potencijalnim kupcima.

KAMERMAN: (Tankosavi) Gospođo, molim vas, pomerite se malo zbog svetla... stanite tamo.

TANKOSAVA: (pomera se polako) Da kažem kad je butik osnovan... Šta prodajemo... i tako.

NOVINAR: Može. (čeka malo) Kolega je l' može? Gospođo, je l' može?

TANKOSAVA: Može.

NOVINAR: Gospođo Tankosava...

TANKOSAVA: (sramežljivo) Izvinite, ja sam gospođica.

NOVINAR: (kamermanu) Ajmo ponovo. (Tankosavi) Gospođice Tankosava, danas je za vas veliki dan. Otvarate novi butik u Pešačkoj ulici. Recite nam nešto...

(u tom trenutku u butik ulazi gradonačelnik)

TANKOSAVA: Izvinite, samo da pozdravim gospodina gradonačelnika. Dobar dan gradonačelniče, dobro došli.

PETRONIJE: (u ruci nosi ukrasnu kesu) Dobar dan, Koko. Bolje vas našao i želim vam mnogo uspeha sa ovim butikom. (rukuje se s Tankosavom i predaje joj kesu)

TANKOSAVA: Hvala, izvolite u kancelariju, sada ću ja samo da završim sa novinarima.

NOVINAR: Gospodine gradonačelniče, hoćete li, molim vas, kad smo se već sreli da date izjavu u vezi sa onim incidentom od juče... oko podele obroka... i prosipanja...

PETRONIJE: (širi ruke) Došao sam na slavlje kod prijateljice. (brzo ulazi u kancelariju, pozdravlja se s Lilikom i seda na fotelju)

NOVINAR: (Tankosavi) Možemo li da završimo izjavu?

TANKOSAVA: Možemo.

NOVINAR: Gospođice Tankosava, danas je za vas veliki dan. Otvarate novi butik u Pešačkoj ulici. Recite nam nešto o vašem...

(u tom trenutku u butik ulazi Strahinja)

STRAHINjA: Dobar dan svima. (pruža ruku Tankosavi) Koko, čestitam ti ovaranje novog butika i želim ti mnogo uspeha sa istim.

TANKOSAVA: Hvala Strahinja. Uđi, molim te, u kancelariju. Sad ću i ja.

STRAHINjA: (pozdravlja novinara i kamermana) Kako ste? A ti me opauči prošle nedelje, a?

NOVINAR: Nisam, nego tema je bila takva: gradska administracija.

STRAHINjA: Pa, šta da vam radim kad vi to ne razumete. (ulazi u kancelariju, pozdravlja se s Lilikom i Petronijem i seda na dvosed)

NOVINAR: Ajmo još jednom, treći put Bog pomaže... Može? (gleda kamermana pa Tankosavu) Dobro... Gospođice Tankosava, danas je za vas veliki dan. Otvarate novi butik u Pešačkoj ulici. Recite nam nešto o vašem butiku.

TANKOSAVA: Butik „Nosi se lepo“ je osnovan još pre tri godine. Zanat smo pekli na periferiji i, kao što sam već rekla, posle tri godine napornog rada uspeli smo da butik preselimo u Pešačku ulicu... Mi, inače, držimo samo originalnu robu... i po tome smo poznati i van našeg grada. Građani više ne moraju da idu u Milano, Rim, London ili Pariz, sada im je sve to na dohvat ruke... u butiku „Nosi se lepo“ u Pešačkoj ulici... Ne znam šta još...

NOVINAR: Odlično, dosta je. (kamermanu) Snimi malo enterijer, pa malo spolja... Obavezno snimi ovu gužvu u Pešačkoj... i to je to. Gospođice Tankosava, hvala vam puno. Doviđenja. (Mariji) Doviđenja gospođice. (pruža joj ruku)

MARIJA: Ja sam gospođa... ali nema veze. Doviđenja.

NOVINAR: Doviđenja gospođo. (tiho kamermanu) Ko je bre ova Tankosava? Što se svi lome oko nje?

KAMERMAN: (tiho) Nemam pojma, brate. (izlaze iz butika)

TANKOSAVA: (ulazi u kancelariju) Pa, kako ste? Šta ćemo popiti? Viski? Francuski konjak?

PETRONIJE: Može jedan viski... dupli s ledom, molim vas.

STRAHINjA: Samo tako, Pero. Ti ne popuštaš. Meni isto.

TANKOSAVA: Lili, ti imaš piće? (vadi mobilni telefon i bira neki broj) Halo... Molim vas može li led za „Nosi se lepo“... Hvala... Doći će Marija... Doviđenja. (prekida vezu) Marija, molim te idi do kafića „Ledeno srce“ i donesi posudu sa ledom. (uzima viski i naliva čaše) Led stiže, a ja ću francuski konjak... Nekako mi on najviše odgovara. Kako ste vi gradonačelniče?

PETRONIJE: Koko, već se znamo neko vreme... (kao da se izvinjava) možemo li da, bez ikakvih pretenzija... pređemo na „ti“?

TANKOSAVA: Naravno... Petronije... eto, i to smo završili.

PETRONIJE: E, ajmo u to ime... živeli! (kuca se sa svima)

STRAHINjA: Živeli! (Tankosavi) Ajde sedni.

TANKOSAVA: Ja sam domaćica, treba da vas služim. Samo vi uživajte.

MARIJA: (ulazi u butik) Stiže led... Prijatno. (prelazi u prodajni deo)

TANKOSAVA: Hvala, Marija. (stavlja gostima led u čaše)

STRAHINjA: (Liliki) Lili, nešto si se primirila.

LILIKA: Drago mi je zbog Koke pa sam nekako... ne mogu ti opisati... Drago mi je.

PETRONIJE: Svima nam je drago. Živeli!

STRAHINjA: Živeo Pero! Koko, suni mi još jedan, mora da idem na neku sednicu. A ti, Pero, čuo sam opet te napali ovi iz opozicije.

PETRONIJE: Ma, pusti ih lupaju gluposti.

STRAHINjA: Ko te prozvao? Šećerović ili Ljutić?

PETRONIJE: Ma Ljutić, jebeš Šećerovića, on ti nije važan, ovaj je zajeban.

STRAHINjA: Šta? Opet za sekretaricu, a?

PETRONIJE: Ma, ne. Za nenamensko trošenje... Navodno, mnogo arčim službeni auto... Ma, gluposti. Navodno, moj vozač vozi moju ženu na pijac... u megamarket... ja živim petsto metara od Gradske kuće, a na posao idem službenim autom... i sve takve gluposti.

STRAHINjA: Pero, nešto mi je u trenutku palo na pamet. Ma, ja sam ti za taj, kako se kaže, publik relejšens genije... Sutra, pre početka radnog vremena... Kad ti počinje radno vreme?

PETRONIJE: Oko jedanaest, pola dvanaest...

STRAHINjA: Ma, ne to kad ti dolaziš na posao, već kad ti zvanično počinje radno vreme?

PETRONIJE: Valjda u osam, nemam pojma.

STRAHINjA: E, to. Dakle, zakažeš konferenciju za medije za sutra u pet do osam ispred gradske kuće. Svi novinari i kamermani dođu... ne znaju o čemu se radi. Onda u osam sati ti dolaziš na posao biciklom, kao gradonačelnik Pariza. On, isto, biciklom dolazi na posao.

PETRONIJE: Odakle mi bicikla?

STRAHINjA: Ja ću da ti pozajmim moju. Kupio sam je prošle godine za onu akciju „Dan bez auspuha“. (zvoni mu mobilni telefon) Halo... Zdravo Babarogiću... Jeste li se sakupili? ...Ja sam na sastanku sa gradonačelnikom, dolazim za petnaestak minuta... Dobro... Jesu li tu Zlomislić i Lezilebović... E, dobro... Ne počinji bez mene... Drži ih na okupu i ne počinjite bez mene... Zdravo. (prekida vezu) Ne mogu bez mene ništa...

PETRONIJE: Da se vratimo na biciklu. Pa, ja ću posle morati stalno da dolazim biciklom... Znaš šta, nisam ja uzaludan kao taj gradonačelnik Pariza... A, i već je hladno.

STRAHINjA: Slušaj. Dakle, dođeš biciklom, nasloniš je na zid pored ulaznih vrata i ne zaključavaš je. Razumeš? Ništa lanci i katanci. Ostavljaš je tako i kratko se obraćaš novinarima... pozdravljaš tog Ljutića, znaš ti to dobro da uradiš i sam. U tom delu ti ne treba moja pomoć. Onda, moj sin otera biciklu kući, a ti na kraju radnog vremena, oko pola jedan, jedan prijaviš nestanak bicikle... I zoveš koga?

PETRONIJE: Jebem li ga? Policiju?

STRAHINjA: Ma, ne. Zoveš šofera, razumeš? Više nemaš biciklu pa ne možeš njom da se voziš. Prinuđen si da koristiš službeni auto.

PETRONIJE: Svaka ti čast. (smeje se) Al će Ljutić sutra da se čudi... Živeli!

(svi ispijaju piće i posle kraće pauze)

LILIKA: (Petroniju) Ako sam dobro razumela, juče je došlo do nekog protesta... ili tako nešto. Neki su ljudi, onako gladni, prosipali hranu koju su dobili od narodne kuhinje...

PETRONIJE: Ma, preteruju. Traže leba preko pogače. Ne znam, šta oni hoće? (smeje se) Hotel?

STRAHINjA: Hoće, moj Pero, da se mi odreknemo svojih plata da bi, gospoda, džaba jela. Neka, lepo, nađu posao... i stvar je rešena. Je l' tako?

PETRONIJE: Ma, rešio bih ja to lako, nego napinje me ova opozicija... Da se razumemo, ni opoziciji nije stalo do njih, nego videli priliku da se pokažu kao... humanitarci, jebem li ga. Preko mojih leđa prave... to što prave...

STRAHINjA: Nemoj ti zbog toga da se sekiraš. Nego, vrati se ti lepo u PRC pa posle sledećih izbora da radimo posao, a?

PETRONIJE: Pričaćemo i na tu temu, što da ne? U ovom mom gradskom odboru samo ja radim... Pa, ne mogu više. Treba mi neki otresit saradnik, brate.

STRAHINjA: (Petroniju) Pričaćemo. (svima) Ja vas pozdravljam, dužnost me zove. Ako ovi moji krenu bez mene, ko zna šta sve tu može da se izdešava... Koko, mnogo sreće i uspeha sa novim butikom. (rukuje se prvo sa Tankosavom, a zatim i sa ostalima i izlazi iz butika)

PETRONIJE: Ajde, Kokice dušo, suni još jedan pa da se razilazimo.

TANKOSAVA: (sipa viski) Lili, može i tebi još jedan francuski?

LILIKA: Znaš, da sam ja uvek za francuski... (smeška se) Sipaj, sestro. (peva uz DVD plejer)

LjUBAV JE KO HAŠIŠ

KAO OBLAK DIMA

PROBAJ DA GA NA-NA-NA

A GDE IMA DIMA

TU I VATRE IMA

NA-NA-NA-NA IZGORIŠ

PETRONIJE: E, to mi se sviđa... Živeli! (nazdravlja obema, ispija malo viskija i posle kraće pauze) Koko... Kokice, šta misliš o... dva, tri dana u... Veneciji, na primer? Sve plaćeno.

TANKOSAVA: Pa, to je super. O čemu se radi?

PETRONIJE: Pozvali me juče ovi iz ministarstva za ravnomerni regionalni razvoj. Kažu u Veneciji će se u sledeću sredu, četvrtak i petak održati neki seminar... jebem li ga koji... treba da idem sa mojim savetnikom Zlomislićem. Ko još želi da ide u Veneciju sa Zlomislićem? Stoga sam rešio da u Veneciju odemo ti i ja. Pristaješ li? Hotel sa četiri zvezdice, sve u fulu...

TANKOSAVA: Naravno, da pristajem (smeška se) ...Moram malo obnoviti garderobu.

PETRONIJE: Tebi to nije problem. (pokazuje rukama butik)

TANKOSAVA: Hvala Pero. Baš si me prijatno iznenadio.

PETRONIJE: Drago mi je da si pristala... Kada se vratimo, početkom one tamo nedelje dolazi nam u posetu ministar za ravnomerni regionalni razvoj Besparić... Hoću dedicu lepo da dočekam. Imaćemo ručak u restoranu „Čukanje do moganje“... jebi ga, tu imamo otvoren račun, pa sam mislio da i ti budeš prisutna na tom ručku.

TANKOSAVA: Ima vremena. Dogovorićemo se... Nego, što kažeš dedica?

PETRONIJE: Pa, on je sprco preko sedamdeset.

TANKOSAVA: Zaista? Ne deluje tako. Ja sam mislila da ima tek šezdeset.

PETRONIJE: Kad ga budeš uživo videla biće ti jasno. Dva puta je bežao grobaru s lopate. (smeje se i peva uz DVD plejer)

DA LI ZNAŠ DA MOJA LjUBAV NEMA GRANICE

NA-NA-NA NA-NA BITI NA-NA KRAJ TEBE

JER JA TE VOLIM MILICE

DA LI ZNAŠ ZA NA-NA-NA... I tako dalje.

LILIKA: Živeli! (namiguje Tankosavi)

(svi se kucaju čašama)

PETRONIJE: Moje dame, bilo mi je drago. Koko, želim ti mnogo sreće sa butikom. (rukuje se sa obe i izlazi)

LILIKA: Bespariću... ministre... drž se dobro. Živela, sestro!

TANKOSAVA: I ja sam ga odmah identifikovala kao naš cilj. Dva puta je pobegao, treći put Bog pomaže. (smeju se) Živela ti meni.

IV Ministar

Restoran „Čukanje do moganje“ je opremljen moderno. Na razglasu se tiho čuje popularna strana muzika. Lokal je prazan, svi zaposleni su napeti u iščekivanju dolaska ministra.

(u lokal ulazi prvo Petronije, za njim ostali)

STOJADIN: Dobar dan! Dobrodošli!

PETRONIJE: (predstavlja Stojadinu ministra) Gospodin Besparić, ministar za ravnomerni regionalni razvoj.

STOJADIN: Moje poštovanje gospodine ministre, dobro došli. Izvolite. (rukom pokazuje astal)

BESPARIĆ: Hvala domaćine, bolje vas našao. (ide prema astalu)

PETRONIJE: Ovo je gospođica Tankosava.

STOJADIN: Drago mi je. Dobro došli gospođice.

TANKOSAVA: Hvala, bolje vas našla. (ide prema astalu)

PETRONIJE: Gospođa Malina, novinarka.

STOJADIN: Drago mi je. Dobro došli gospođo.

MALINA: Hvala, o vama sam čula sve najlepše.

STOJADIN: Trudimo se gospođo.

PETRONIJE: (tiho Stojadinu) Stojko, molim te da sve bude po propisu.

STOJADIN: Ne sekirajte se, gradonačelniče.

BESPARIĆ: (Tankosavi) Gospođice, možete ovde do mene.

TANKOSAVA: Hvala, gospodine ministre. Zadovoljstvo mi je da budem pored vas. (konobar joj primiče stolicu) Hvala.

VIDIMIR: (svima) Dobar dan. Još jednom da vas pozdravim u ime restorana „Čukanje do moganje“. Izuzetna nam je čast da ste danas naši gosti... Šta ćete, za početak, popiti? Gospodine ministre?

BESPARIĆ: Hvala dečko. Meni dupli viski, ali molim te bez leda. Nešto mi grlo nije baš najbolje.

VIDIMIR: (nosi diskretnu slušalicu sa mikrofonom i tiho ponavlja) Dupli viski bez leda. (gradonačelniku) Šta ćete vi popiti?

PETRONIJE: Molim te, neka prvo dame naruče.

VIDIMIR: Izvinite. (Tankosavi) Izvolite gospođice.

TANKOSAVA: Francuski konjak, molim vas.

VIDIMIR: (tiho ponavlja) Francuski konjak. (Malini) Vi gospođice.

MALINA: Gospođa... Meni jedan običan viski s ledom.

VIDIMIR: (tiho ponavlja) Običan viski s ledom. (gradonačelniku) Vi, gospodine gradonačelniče.

PETRONIJE: Dupli viski s ledom.

VIDIMIR: (kreće i tiho ponavlja) Dupli viski s ledom.

BESPARIĆ: Je li, Petronije, što se ovaj dečko mangupiše pa sve ponavlja. Zar toliko ne može da upamti?

PETRONIJE: Gospodine ministre, videli ste da ima slušalicu na uvetu. To mu je veza sa šankerom. Dok mi naručujemo šanker već priprema narudžbinu.

VIDIMIR: (deli piće)

BESPARIĆ: (čeka da Vidimir završi) Vidi, vidi... pa to nisam video ni u prestonici. Svaka čast gradonačelniče.

PETRONIJE: Pa, mi smo provincija po mnogim parametrima, ali trudimo se tako... po malo... da ne budemo baš u svemu provincija.

BESPARIĆ: Pa, moje dame, gospodine gradonačelniče, živeli! (podiže čašu, a zatim otpija jedan gutljaj)

PETRONIJE: Gospodine ministre, nemojte me pogrešno shvatiti. U ovom restoranu je običaj da se kuca čašama... ili čuka, kako se to ovde kaže. Pa, i samo ime restorana to objašnjava, zar ne? (pruža čašu prema ministru)

BESPARIĆ: (smeje se) Živeli! (kuca se sa svima) To je naš lep običaj, to kucanje, nego... nekad može i bez toga, kako vi kažete čukanja. (smeje se)

PETRONIJE: Gospodine ministre, gospođa Malina je sada, u stvari, na poslu. Naime, ona treba da uzme intervju od mene... ako nije problem.

BESPARIĆ: Ma, kakav problem... Pređite za susedni astal pa odradite to, (Tankosavi) a mi ćemo malo popričati.

PETRONIJE: U redu, nećemo dugo.

(Petronije i Malina ustaju i prelaze za susedni sto. Konobar uzima njihovo piće i prenosi ga za njihov sto)

BESPARIĆ: Verujte mi, gospođice, kad god treba da idem u provinciju dođe mi neka muka... Neki čudan osećaj... Ma, jednostavno ne ide mi se. Danas je drugačije. Kad sam vas ugledao (gleda je u oči) nešto je ovaj tužni grad obasjalo pa mi više nije tako sumoran.

TANKOSAVA: Hvala, gospodine ministre.

BESPARIĆ: Kako vas nađe Pera? Otkud jedan takav, moram reći neotesan, samoživ tip u društvu jedne tako lepe... prijatne osobe?

TANKOSAVA: (sramežljivo obara pogled)

BESPARIĆ: Ima nešto u vama... nešto čudno... nešto što obara (smeška se)

TANKOSAVA: Gospodine ministre...

BESPARIĆ: (svojim dlanom poklapa njenu šaku) Molim vas... molim te da pređemo na „ti“.

TANKOSAVA: Ne znam... mislim... pokušaću. Kako da vas... te zovem?

BESPARIĆ: Moje ime ti sve govori o meni. Mio i drag. Možeš me, slobodno, zvati Mika. Tako me zovu prijatelji.

TANKOSAVA: U redu Mi-iko. (sramežljivo) Eto, prelomila sam nekako.

BESPARIĆ: (gleda je u oči) Ajde u to ime, živeli! (smeje se) Ali da se čuknemo.

TANKOSAVA: Živeli! (kucaju se)

BESPARIĆ: Nadam se da će onaj intervju trajati do sutra...

TANKOSAVA: Zašto?

BESPARIĆ: Želim da budem samo s tobom... Ja sam, to nije nikakva tajna, čovek u... u... završnoj fazi bitisanja. Pored tebe ja sam opet mlad. Ovo je prosto neverovatno... Ti kao da si neka isceliteljka.

TANKOSAVA: Nemojte preterivati.

BESPARIĆ: Rekli smo na „ti“.

TANKOSAVA: Izvini... Eto vidiš.

BESPARIĆ: Čudno. Ovo mi se nije desilo poslednjih... sigurno, četrdeset godina.

TANKOSAVA: Šta to?

BESPARIĆ: Ti si, samom svojom pojavom... čim sam te ugledao... postala za mene jedan... neophodan životni element... kao vazduh. Plaši me pomisao da ću morati bez tebe... neki minut da provedem.

TANKOSAVA: Nemoj preterivati, Miko.

BESPARIĆ: Ne preterujem. Pred tobom je čovek koji je postao ovisnik. (okreće se konobaru i daje mu znak da dođe)

VIDIMIR: Izvolite, gospodine ministre.

BESPARIĆ: Meni još jedan dupli, a tebi Tankosava?

TANKOSAVA: Hvala, ja još imam piće.

VIDIMIR: (tiho ponavlja) Jedan dupli viski bez leda. (ministru) Stiže viski.

BESPARIĆ: Dakle, postao sam ovisnik o tvom druženju. (na razglasu se tiho čuje Queen „I want to break free”) Slušaj ovo... čovek ima želju da se oslobodi... a ja imam želju da me... zarobiš.

TANKOSAVA: Ti si sigurno...

VIDIMIR: (donosi viski i stavlja ga pred ministra) Izvolite gospodine.

BESPARIĆ: Hvala, dečko. (Tankosavi) Nešto si započela?

TANKOSAVA: Da. Ti si sigurno porodičan čovek?

BESPARIĆ: Ja sam bespomoćan čovek. To je prava istina... Jesam porodičan, ali sam i, što je važnije, bespomoćan. Bespomoćan u smislu da ne mogu da se oduprem ovoj sili koja me je snašla. Potpuno sam ne pripremljen... Razoružan... Ako me razumeš.

TANKOSAVA: Miko, porodica mora da ti bude na prvom mestu. Svoju suprugu moraš da čuvaš. Na to si se obavezao kad si ušao u brak.

BESPARIĆ: To ne dovodim u pitanje. Ona će biti zadovoljena... Nju samo pare interesuju... Tankosava... Koji je tvoj nadimak?

TANKOSAVA: Koka.

BESPARIĆ: Koka? Čarobno... Koko, nju interesuje samo ono materijalno. Kada se vratim s puta ne pita me gde sam bio, da li sam imao šta da jedem, gde sam spavao, već odmah za pare pita... (ljutito)  Gde su pare? To je njeno prvo i poslednje pitanje.

(nastade kraća pauza, samo se gledaju)

BESPARIĆ: Koko, molim te nemoj se samnom igrati. Budi iskrena prema meni... Ja sam dva puta, za poslednje tri godine, bio u vrlo kritičnom stanju. Jedva sam pretekao... Molim te, ako je sve ovo tebi bez veze... reci mi odmah... nemoj mi davati lažnu nadu.

TANKOSAVA: Miko, znaš da se mi od skoro poznajemo. Ono što ja vidim u tebi... to je da si ti jedan vrlo, pre svega, kulturan i obrazovan čovek... vrlo si osećajan, što je meni jako važno. Smatram da život sa tobom mora biti zanimljiv.

BESPARIĆ: Koko, ja sam napunio sedamdesetdve godine.

TANKOSAVA: Ma ajde, nemaš ti više od šezdeset.

BESPARIĆ: (smeška se) Kakvi šezdeset, moja Koko... Sedamdeset i dve.

TANKOSAVA: Neverujem... Ma, nemoguće.

BESPARIĆ: (vadi ličnu kartu i pruža joj) Pogledaj sama.

TANKOSAVA: Neverovatno. (smeška se) Pa, šta ti jedeš kad si tako mladolik?

BESPARIĆ: (vraća ličnu kartu u novčanik) Takvi mi, valjda, geni.

TANKOSAVA: More, ti vodiš uredan život. To je to.

BESPARIĆ: (sa čuđenjem) Kakav život? Uredan? Ma kakvi. Obilazim državu uzduž i popreko. Ja lažem njih da će se nešto učiniti povodom tog ravnomernog regionalnog razvoja... oni lažu mene da se trude, a u stvari nenamenski troše pare namenjene rešavanju tog problema... i tako dalje. Nekad ručam, nekad ne... nekad pre spavanja shvatim da nisam ništa jeo ceo dan... To ti je taj uredan život.

TANKOSAVA: Nije ti lako... Tebi treba neko ko će biti uz tebe sve vreme. Neko ko će ti biti podrška.

BESPARIĆ: (zaneseno) Kako lepo pričaš. Gde si se ti krila sve ovo vreme? Zar je pošteno da te tek sad... pred kraj utakmice sretnem?

VIDIMIR: Gospodine ministre, gospođice, da postavim ručak?

BESPARIĆ: Sačekaćemo da gospodin gradonačelnik završi intervju, pa ćemo odna ručati svi zajedno.

VIDIMIR: U redu, gospodine. (udaljava se od stola)

TANKOSAVA: Pričao si o kraju neke utakmice. Pred kraj koje utakmice?

BESPARIĆ: One glavne, najvažnije... životne utakmice, Koko.

TANKOSAVA: Miko, molim te nemoj tako. Kakav kraj? Ajmo malo optimizma. Živeo!

BESPARIĆ: Živela! (kucaju se)

PETRONIJE: (prilazi stolu) Evo i nas. (seda za sto) Je l' vam bilo dosadno bez nas?

BESPARIĆ: Nekako smo se snašli.

MALINA: (stoji pored stola) Gospodo, ja se izvinjavam, ali ja bih išla.

BESPARIĆ: Gospođo, molim vas... ne dolazi u obzir. Ostanite s nama na ručku. Molim vas, sedite.

MALINA: (seda polako, konobar joj primiče stolicu) Hvala, gospodine ministre. Mislila sam da odem do redakcije i pripremim materijal za objavljivanje.

BESPARIĆ: Možete to i kasnije, zar ne?

MALINA: Mogu, naravno. Hvala.

VIDIMIR: Gospodo, možemo li postaviti ručak?

BESPARIĆ: Može momak. Samo navali. (smeje se)

(Branimir gura kolica, a Vidimir postavlja astal)

BESPARIĆ: (posmatra specijalitete) Ovo izgleda odlično. Momak, hoćeš li mi, molim te, objasniti šta sve to imamo za ručak?

VIDIMIR: (postavlja sto) Ovako gospodine, za predjelo je bila: gibanica, pita sa zeljem, pihtije, sir i kajmak... i paprike punjene sirom... Ovo je teleća čorba, zatim... jagnjeća janija, pa mešano meso... tu imate: ćevapčiće, pljeskavice, uštipke, kobasice, krmenadle, ražnjiće, vešalice... za salatu imate: kiseli kupus, turšiju, urnebes, lučene paprike, zatim... feferoni... Da, i kukuruzni hleb, pšenični hleb... Ne znam da li sam nešto izostavio. Kasnije za desert nudimo: palačinke, štrudlu sa višnjama ili makom, kao i specijalitet kuće: suvu pitu s orasima.

PETRONIJE: (smeška se) Gospodine ministre, sve je po propisu.

BESPARIĆ: Kako se tebi, Koko, čini ovo?

PETRONIJE: (iznenađen)

TANKOSAVA: Ovo je fantastično... Samo, ko će ovo pojesti? (smeška se) Mislim, nas je samo četvoro.

BESPARIĆ: Potrudićemo se, Koko. Pa i ako nešto ostane, neće biti problem.

VIDIMIR: Gospodo, šta ćete sada piti?

BESPARIĆ: Možete li nam predložiti neko vino?

VIDIMIR: Da li ste za belo, roze ili crveno vino?

BESPARIĆ: Za crveno.

VIDIMIR: Predlažem vrhunsko francusko vino Kaberne sovinjon.

BESPARIĆ: Može. (ostalima) Hoćemo li svi piti vino? (posmatra ih) Može, za sve.

VIDIMIR: (tiho) Kaberne sovinjon i četiri čaše.

PETRONIJE: Bogami, gospodine ministre, imate odličan ukus.

BESPARIĆ: Pero, završen je oficijelni deo. Ajde da se malo opustimo, ako se slažeš. Mi smo već, bar tri godine, na „ti“. Zajebi te formalnosti.

PETRONIJE: Važi, Miko. Kako kažeš.

VIDIMIR: (postavlja vinske čaše i sipa vino)

BESPARIĆ: (uzima vinsku čašu) Ljudi, izuzetna mi je čast... i zadovoljstvo što sam danas u vašem društvu... Iskren da budem, muka mi je kad treba da idem na jug... zbog mnogih stvari... i problema koji su skoncentrisani ovde, ali na jugu ima nešto što ne možete naći u drugim delovima zemlje, a to je gostoprimstvo pre svega... i neverovatna, ali zaista neverovatna kuhinja. Dragi prijatelji, uživajmo u ovoj čaroliji... pa da se čuknemo. Živeli! (svi se kucaju) ...Živela Koko!

TANKOSAVA: Živeo Miko!

PETRONIJE: (ljubomorno) Vidim, prešli ste na „ti“.

BESPARIĆ: Jesmo, pa šta? Je l' ti krivo? (smeje se)

PETRONIJE: Ma ne. Samo... konstatujem.

(Svako sipa sebi u tanjir i polako jedu u tišini)

(Posle par minuta se sa razglasa tiho čuje Tom Jones „Sexbomb“)

BESPARIĆ: (pokušava da bude šaljiv) Toma peva o seks bombi, a mi navalili na gurmansku bombu.

TANKOSAVA: Baš tako.

PETRONIJE: Ja imam problem s pritiskom. Ne bih smeo baš ovoliko, ali kako da odolim?

BESPARIĆ: Ne sekiraj se nećemo meriti pritisak posle ručka... Nego, kad si se već javio za reč zovi još jedno vino.

PETRONIJE: (daje znak konobaru) Još jedno vino, molim.

VIDIMIR: (donosi vino i sipa ga u čaše)

MALINA: (stidljivo) Bojim se biće mi mnogo.

BESPARIĆ: Nemojte se sekirati. Od vina glava ne boli... Vi ste dosta povučeni, što nije karakteristika vaših kolega.

MALINA: (tiho) Takva sam.

BESPARIĆ: Kakva sam ja imao druženja s novinarima... za pamćenje.

MALINA: (smeška se)

VIDIMIR: Gospodo, da li mogu da poslužim dezert?

BESPARIĆ: Neka se prvo dame izjasne.

TANKOSAVA: Meni palačinku.

VIDIMIR: (tiho) Palačinka. (Malini) Vi gospođo?

MALINA: Isto.

VIDIMIR: (tiho) Palačinka. (Bespariću) Gospodine, vi?

BESPARIĆ: Kakva vam je ta pita sa orasima... ili tako nekako.

VIDIMIR: To je suva pita sa orasima. Poput baklave, samo je suva i pet puta lepša.

BESPARIĆ: Može.

VIDIMIR: (tiho) Suva pita sa orasima. (Petroniju) Gradonačelniče?

PETRONIJE: Daj i meni pitu.

VIDIMIR: (tiho) Suva pita sa orasima. (udaljava se)

BESPARIĆ: Pero, svaka ti čast. Ovo si organizovao za desetku.

PETRONIJE: Trudim se... Nego, gledaj pa nam uplati nešto. Da i mi živ...

VIDIMIR: Gospodo dezert. (postavlja ispred svakoga i udaljava se)

PETRONIJE: (ministru) Uplati nešto, da i mi malo živnemo.

BESPARIĆ: Da izvinu ove žene, đoku ću da vam uplatim. Jesam li vam uplaćivao prošle i pretprošle godine? Pa gde su ti novci? Šta su rezultati? ...Nemoj da mi kvariš ručak.

PETRONIJE: E... jebi ga. Ja ti pričam, a ti ne razumeš... Ma, razumeš ti dobro, nego zezaš sirotinju. Šta sam mogao da uradim s tim parama? Svi traže... Odakle...

BESPARIĆ: I od mene traže. I ti tražiš, a ne pitaš me koliko imam... Možeš, možeš da, recimo, smanjiš administraciju... ma neću... ej, pusti me malo da uživam. Imaš li dušu?

PETRONIJE: Dobro, izvini.

BESPARIĆ: Koko, kako si mi ti? Ne javljaš se za reč. (smeje se) Ne možeš od Pere doći do reči.

TANKOSAVA: Dobro sam. Palačinka je odlična.

MALINA: Gospodo, ja bih da idem... Da pripremim intervju za štampanje. (ustaje) Bilo mi je zaista veliko zadovoljstvo. (pozdravlja se sa svima)

PETRONIJE: (Malini) Ja ću vas ispratiti do taksija. (ustaje i odlazi sa Malinom)

BESPARIĆ: Koko, hoćeš li samnom?

TANKOSAVA: Gde?

BESPARIĆ: Bilo gde. Gde ja tu i ti.

TANKOSAVA: Uh, Miko... Ti si divan čovek, kako da ti kažem ne?

BESPARIĆ: (ljubi joj ruku) Hvala ti, divna si... Ja sam ponovo rođen.

PETRONIJE: (prilazi stolu i seda) Šta se ovde dešava?

BESPARIĆ: Ljubav.

PETRONIJE: Šta?

BESPARIĆ: Ljubav, Pero. Šta je tu čudno?

PETRONIJE: Ništa čudno. (konobaru) Donesi da potpišem!

VIDIMIR: Samo trenutak, gospodine. (odlazi do šanka)

PETRONIJE: Kakva ljubav, ljudi. O čemu se radi?

BESPARIĆ: Koko, želiš li ostatak života da provedeš samnom?

TANKOSAVA: Hoću.

PETRONIJE: (zapanjen) Šta? Vi ste se... oženili... udali... Kako, bre?

BESPARIĆ: Ja ti sve vreme pričam da je ljubav u pitanju. (približava se Tankosavi i ljubi je u obraz)

VIDIMIR: (prilazi stolu) Gospodine gradonačelniče, izvolite.

PETRONIJE: Šta?

VIDIMIR: Račun.

PETRONIJE: A, da. Gde da potpišem?

VIDIMIR: (pokazuje prstom) Ovde gospodine.

PETRONIJE: (potpisuje)

(miistar ustaje, izmiče stolicu Tankosavi i pomaže joj da ustane, ona ga hvata pod ruku i polako, svo troje, idu ka izlazu)

STOJADIN: Gospodo, doviđenja i dođite nam opet.

BESPARIĆ: Doviđenja domaćine. Bilo je odlično.

STOJADIN: Hvala.

(svo troje izlaze iz restorana)

V Sumiranje

Lilikina dnevna soba godinu dana kasnije. Na stočiću su dve šoljice za kafu i džezva. U sobi se nalaze Lilika i Tankosava. U pozadini se čuje neka radio stanica koja emituje narodnu muziku.

LILIKA: (ispružena na trosedu) Šta kažeš, sestro?

TANKOSAVA: (uvaljena u fotelju) Da se ne lažemo, nisam verovala... Još slušaš ovu muziku?

LILIKA: Aha. Što?

TANKOSAVA: Kako možeš? To je danas potpuno aut.

LILIKA: (smeje se) More, kakav aut? Muzika je super. (peva uz radio)

AJDE JANO, KOLO DA IGRAMO

AJDE JANO, AJDE DUŠO, KOLO DA IGRAMO

AJDE JANO KONjA DA PRODAMO 

DA PRODAMO, JANO DUŠO, NA-NA NA-NA NA-NA...

Šta fali ovoj pesmi?

TANKOSAVA: Ništa, nego je potpuno aut.

LILIKA: Nego, kako ti prođe?

TANKOSAVA: Znaš kako? Što se više penješ sve više vidiš. Od Strahinje do Mike je, vremenski gledano, mala razlika... manje od godinu dana... Znači, za manje od godinu dana ja sam prešla taj put... od podnožja do vrha. Kada sam se udala za Miku, ženo, ja sam progledala... On je, naravno, ostavio bakicu... venčali smo se... Nismo hteli da od toga pravimo... ne znam šta, pa smo se venčali u tišini. Da je nešto bilo i ti bi bila pozvana, budi sigurna... Predsednik Vlade nam bio kum. Sve je bilo super osam meseci, onda Mika iznenada... ode, a ja sam ti postala udovica.

LILIKA: A dedica je l' bio navalentan?

TANKOSAVA: Ma kakvi. Tek par puta i to, kako da ti kažem, delimično.

LILIKA: Kako delimično, sestro? To, koliko se ja razumem u te stvari, nikad nije moglo delimično. Ili jeste ili nije.

TANKOSAVA: Kako da ti objasnim? On je, čovek, računao da jeste nešto uradio, ali ja nisam sigurna... ili se, bar, ne sećam da jeste.

LILIKA: (smeje se) Pa, to i nije tako loše... Možemo li nas dve, posle svega, konstatovati da smo ostvarile ciljeve u potpunosti, ili delimično, ili misliš da nismo uspele.

TANKOSAVA: Ma, kakvi uspele. (smeje se) Malo je reći uspele. Ja sada imam imperiju... Dobro, nije baš imperija, ali imam svoju proizvodnju, pa imam prodaju... Sećaš se Makadamske ulice? E, a sada imam lanac butika, što u prestonici, što na severu, što ovde na jugu.

LILIKA: Kako si došla do proizvodnje?

TANKOSAVA: Mika mi pomogao da privatizujem jednu propalu radionicu. Za jedan evro uzmemo firmu i deset zaposlenih. Ko je od radnika želeo da bude prekvalifikovan, prekvalifikujemo ga, ko nije želeo otišao na biro. Halu opremimo sa dvadeset šivaćih mašina, primimo još trideset šivača i krenemo. Sada se radi u tri smene. Samo štancuju.

LILIKA: Šta radite?

TANKOSAVA: Sve, od farmerica kakve hoćeš do košulja i donjeg veša... odela, ženskih kompleta, kaputa, mantila, itd. Sve je markirano. (smeje se) Lepim marke koje hoćeš.

LILIKA: Jesu li ljudi zadovoljni?

TANKOSAVA: Gde nisu. Nema posla nigde. Šta će? Mora da se radi, ali plata redovna. Imam i neke inženjere, znaš kako šiju...

LILIKA: Uspevaš li ti sve to da držiš pod kontrolom?

TANKOSAVA: Imam čitav tim modnih kreatora, stručnjaka za marketing... (zvoni joj mobilni telefon) Izludeh od ovog telefona (gleda na displej) Šef prodaje. Izvini, moram da se javim. Halo... Zdravo Mašo, reci... To je dobra vest... Častim kad dođem... Pozdrav. (prekida vezu) Maša me obaveštava da nam je prodaja u ovom mesecu bila veća za 8% u odnosu na prošli mesec... jebi ga, snalazimo se... Dajemo robu na kredit, čekove, samo da prodamo.

LILIKA: Dakle sestro, uspele smo.

TANKOSAVA: Tako je. Uspele smo i više nego što smo očekivale... A, uspele smo jer smo bile istrajne, disciplinovane... to je ono što nam uvek fali, mislim na disciplinu...

LILIKA: I nemilosrdno išle ka cilju.

TANKOSAVA: Tako je. Da nismo uspele da odvojimo posao od emocija, pale bi smo, ženo, još na prvom koraku... kod Strahinje. (smeju se)

LILIKA: Njega samo majka može da voli. (ustaje) Nego ovo mora da se zalije. (uzima flašu likera i dve čašice)

TANKOSAVA: Još piješ taj liker?

LILIKA: (naliva čašice) Pijem, pa šta?

TANKOSAVA: Kako da ti kažem, to je sada aut.

LILIKA: Šta je, bre, aut? Ovaj liker?

TANKOSAVA: Da.

LILIKA: A, šta je in, majke ti?

TANKOSAVA: Pa, francuski konjak... na primer.

LILIKA: E pa, francuski ne služimo... Služimo liker. Živela ti meni!

TANKOSAVA: Živela! (kucaju se i otpija malo iz čašice) Kad se samo setim koliko Mika nije voleo da se kuca.

LILIKA: Jao, slušaj ovo! (peva uz radio)

MILA MAJKO

ŠALjI ME NA VODU

JER ME MOJ DRAGI

JER ME MOJ DRAGI

JER ME MOJ DRAGI

KRAJ IZVORA ČEKA

JER ME MOJ DRAGI

JER ME MOJ DRAGI

JER ME MOJ DRAGI

KRAJ IZVORA ČEKA

IDI KĆERI

AL SE BRZO VRATI...

TANKOSAVA: Kako možeš to da pevaš?

LILIKA: Šta je s tobom sestro? Pesma je super.

TANKOSAVA: (smeška se) Kad ti kažeš da je super, ajde... Nego, ti si mene finansirala jedno vreme. Dogovorile smo se da ti to vratim bez kamate, je l' tako?

LILIKA: Tako je.

TANKOSAVA: Pa, koliko je toga bilo?

LILIKA: Koliko se ja sećam... oko 1.387 evra.

TANKOSAVA: (smeje se) Oko, a? Da mi to zaokružimo na 1.400?

LILIKA: Kako ti kažeš, može i na 1.300 ako si u škripcu. Ja sam to radila iz zadovoljstva.

TANKOSAVA: Znači, 1.400 pa puta deset... jednako 14 hiljada evra.

LILIKA: Šta, puta deset? Kakvih 14 hiljada?

TANKOSAVA: (otvara torbicu i vadi novac) Lili, donela sam ti 14 hiljada evra. To je tvoj deo. (smeje se) Ko još daje toliku kamatu za godinu dana?

LILIKA: Nemoj da preteruješ, to je mnogo para.

TANKOSAVA: Da nije bilo tebe, ja bih i dalje bila u Makadamskoj... gutala prašinu i... ko zna šta sve ne. (gleda je u oči) Zaradila si ti ovo, budi sigurna (pruža joj novac)

LILIKA: (uzima novac) Sestro, živela ti meni! (kucaju se)

TANKOSAVA: Sećaš se kad si mi pozajmila dvesta evra da ispatim Mariju? Te noći nisam mogla oka sklopiti, samo sam razmišljala kako da ti vratim te pare. Za mene je to tada bio veliki novac... Nju sam plaćala stopedeset, a meni je ostajalo, otprilike, isto toliko... Bilo mi je žao, muž joj ostao bez posla, malo dete... a ja sama, jebi ga.

LILIKA: Jesam li ti ja, barem sto puta, rekla da emocije izbaciš iz poslovnog dela života? To ćete uništiti, sestro.

TANKOSAVA: Šta me briga. Sama sam... Znaš li ti... ovo nisam nikom pričala. Znaš li ti koliko je moje bogatstvo? ...Više od... (smeška se) nekoliko miliona evra. Šta će to meni? Neka traje dok sam živa...

LILIKA: Ne sviraj, molim te. Ti si mlada, bre. Kakvo je to razmišljanje? Nemaš ti sto godina pa da tako razmišljaš. Udaj se, sestro... ali, ovog puta (smeje se) uključi emocije, pa ćeš imati za koga da živiš... A, kad ostariš, neki će se balavi klipan, navodno, zaljubiti u tebe... i sve iz početka.

TANKOSAVA: Dobar ti ovaj liker. Popravlja raspoloženje. Suni još jedan.

LILIKA: (zadovoljno) To, sestro. Takvu te volim. (sipa liker u čašice)

TANKOSAVA: A i muzika ti se naglo popravila. Živela ti meni sto godina, a posle ćemo se dogovoriti, šta i kako. (kucaju se, otpija malo i nastavlja da peva uz radio)

ZASPALA SAM TIHO MIRNO, DEVOJAČKIM SNOM

U SNU MI JE DRAGI DOŠO, MIO SRCU MOM

PRUŽIO MI VRELE USNE DA IH LjUBIM JA

A U NEDRA RUKE PRUŽA DA SE POIGRA

ILI LjUBI IL OSTAVI, DA JA MIRNO SPIM

POLUDIĆU, ISKOPNIĆU NE IGRAJ SE S TIM

Od kad nisam čula ovu pesmu, ženo.

LILIKA: Ja ti kažem, a ti ga nešto tupiš... baš ga čavuljiš (smeju se)

TANKOSAVA: Ne mogu... Ne znam kako da ti objasnim... Kako ti uspevaš čoveka da vratiš u kolosek, to je neverovatno.

LILIKA: Još da nađeš ljubav svog života, i rešeno je sve.

TANKOSAVA: Kako, ženo? Kako, kad sam se ja igrala osećanjima drugih... Kako da im verujem da nisu sa mnom samo zbog novca?

LILIKA: Moraćeš, sestro, da mu veruješ. Bez povernja to ne ide.

TANKOSAVA: Što se ti ne udade, kad već sve znaš?

LILIKA: Moj slučaj je malo drugačiji... znaš ti to dobro.

TANKOSAVA: Ma, znam. Zezam te... Ajde da se nas dve sada načukamo. Ko ga jebe, isključiću mobilni (isključuje mobilni) ...sipaj još jedan taj tvoj famozni, neverovatni, najbolji... neprevaziđeni... jebem li ga kakav sve ne, liker...čić.

LILIKA: (naliva čašice)

KRAJ

Прочитај још...