Naše su rake odavno pune.
Nema u njima
više mesta
ni za nove
junake
ni za nove
izdajnike
ni za nove
nevine žrtve.
Popunjene!
Ne, nisu
nama rake sudbina.
Đavo je to
udesio tako
da izgleda
kao da jesu...
On nam se,
kao čičak, za leđa zakačio
pa nas tera
da ga nosimo...
Čim stanemo
uzima lopatu u ruke...
Pa kopa li
kopa(!)
Kopa i smeši
se...
Stani
đavole. Stoj!
Ne kopaj nam
novu raku
ni stare
nismo zatrpali...
Stari junaci
i stari
izdajnici,
sabijeni u njima
još uvek
čekaju
da ih
prepoznamo...
Ne znamo ko
je ko...
Il` nam se,
zbog ludila
našeg,
il` prkosa
njihovog,
samo čini da
to ne znamo.
A, đavo?
Đavo ko
đavo...
Ne sluša,
samo kopa.
Kopa i smeši
se...
