Na peronu niške železničke stanice sedim na klupi i čekam voz za Beograd. Po redu vožnje treba da stigne za tri minuta. Nisu to oni nekadašnji vozovi pa da možeš od kuće da kreneš pola sata posle, po redu vožnje, njegovog vremena polaska pa da opet ne zakasniš. Ovi se strogo pridržavaju reda vožnje. Evropa je to! Da se ne lažemo, bio sam i ja evroskeptik. Pljuvao sam ih, što jes jes. Psovao ih žestoko! Uh, samo kad se setim kako sam ih psovao, naježim se. Ali, budimo realni, sad je drugo vreme. Sada je to već istorija. Ma, kakva istorija, praistorija. Idem u Beograd nekim poslom, pa sam rešio da sebi priuštim voz. Autobusima se više niko ne vozi. Pazi ovako, u Beograd stiže za sat i po vremena, a?! Pre samo par meseci putovao je i po šest-sedam sati. Pri tom je i čist, i udoban, a dobiješ i kafu gratis. Ma, kažem ti, Evropa brate! Unutra sediš k`o u avionu. Priča mi prijatelj Staniša, koji je već išao u Vranje novim vozom, kaže on: sedišta udobna, pri ruci ti slušalice, staviš ih na uši i slušaš muziku koju `oćeš, a imaju sve: rok, pop, narodne, starogradske. Ma, šta `oćeš, kažem ti. Kaže on slušao je i onu, ozbiljnu muziku. Ej bre, Evropa! Kondukteri i kondukterke u novim uniformama, a kondukterke k`o stjuardese u avionima. Plava uniforma, bela košulja pa neka plavo-belo-crvena svilena marama. Onako lepuškaste poslužuju kafu, pa se smeškaju. K`o anđeli, u stvari, k`o manekenke. More, đavo je taj Staniša. Kad samo stiže da ih odgleda do u detalje. A kondukteri, k`o manekeni, nose strukiranu uniformu, pa se utegli, a kravate u dezenu onih ženskih marama. Kad Staniša kaže da ne žali pare što je dao za kartu, onda ti je jasno.
Gledam na sat, još minut i po. `Vata me neka slatka jeza. Nije šala, jure trista na sat. E, a između koloseka postavili visoku žičanu ogradu. Ne možeš ti ono, k`o ranije, pogrešiš peron pa pređeš preko koloseka i tu si. Ograda k`o ona u Alkatrazu, ptice je jedva preleću. Ma neka, da ti kažem ja, i treba. Red mora da se zna. Ovo ti je sada novo vreme u kome ti je sve već sažvakano, objašnjeno, samo treba da se pridržavaš uputstava i ne možeš da pogrešiš. Na voznoj karti, koja više liči na neku sličicu nego na kartu, ti sve piše... te koji je peron, koji je kolosek, broj sedišta. Kaže Staniša uš`o u voz i rešio baš da nađe svoje sedište. Jedva ga nekako naš`o, kad ono prazno. Ej, prazno, niko nije seo. Sećam se, ranije, uđeš u voz i otimaš se za prvo slobodno mesto i onda obavezno zauzmeš još jedno za ženu koja se provlači kroz onu gužvu sa sve koferima. Još minut samo. Već je prošao KP Dom, sto posto. Pitanje je samo sekunde kada ću ga ugledati. Gledam u pravcu odakle bi trebao da naiđe. Nema ga. Još pola minute. Mislim se, bolje da uzmem torbu u ruku, ko zna kol`ko se zadržava u stanici. Nemoj da mi šmugne ispred nosa, gde ću posle? Dao sam sve pare za kartu, nije šala. More, eno ga, ulazi u stanicu. Sunce ti žarko, u sekundu. Šta ti je Evropa! Ma, kakva Evropa – svet! Gledam, mašinovođa ga polako tera, al` ulazi na drugi kolosek. „Šteta, ovaj nije moj. A pogledaj kakav je“ – mislim u sebi, gledam ga i divim mu se. Kakva lepota od voza. Stade, otvori vrata, jedni putnici počeše da izlaze, drugi na druga vrata ulaze, ne guraju se. Red, brate. Pored mene prolazi neki železničar, uparadio se, mislim se ček da ga pitam. „Izvinite, kad dolazi ovaj Beogradski? Evo, kasni već pola minuta“ – šeretski ga pitam i pokazujem mu sat. „Koji Beogradski?“ – odgovori pitanjem maneken. „Pa, `Srbija ekspres` Vranje – Subotica.“ Maneken me gleda k`o da sam pao s kruške – „Eno ga, prima putnike!“ „Kako, bre, eno ga? Treba da dođe na prvi kolosek!“ – ja već iznerviran. „Gospodine, ono je prvi kolosek!“ „Kako ono? Pa, koji je onda ovaj?“ – okrećem se i trk niz stepenište da bih prošao kroz tunel i izašao na sledeći peron, koji je svega desetak metara udaljen od mene. Istrčavam iz tunela u šprintu, al` kasno. Vidim mu samo onu treptalicu, koja je sve manja i manja. Nekad si mog`o da potrčiš za vozom pa se nekako ukačiš. Ovi ga napraviše, majke im ga, ništa mu ne možeš. Em brz, em napraviše onu ogradu pa ne možeš k`o čovek da pređeš kolosek i uđeš u voz. Katastrofa. Gleda me onaj s crvenom šapkom. „Šta me gledaš?!“ – mislim u sebi, al` uspeh nekako da se obuzdam, pa onako, sav zadihan mu kažem – „Kako... kako meni... piše na ka... karti“ – jedva dolazim do vazduha, tol`ko sam se umorio – „prvi kolosek?“ Ovaj kreten, što je umislio da je maneken, mi pogleda kartu – „Sve je u redu, gospodine. Ovo je prvi kolosek. Zakasnili ste.“ „Kako, bre pr... prvi? Koji je onda... onaj tamo?“ „Ono je prvi desni.“ „Otkud nama... prvi desni? Pe... pedeset godina... je bio prvi, sad od... odjednom prvi desni.“ „Već mesec dana, od kad je proradila brza železnica. Pa, pogledajte koliki je natpis. Lepo piše: Prvi desni.“ „Piše... sad vidim da piše... al` ko će da diže glavu... da čita šta gore piše?“ Čupam mu kartu iz ruke i polako idem niz stepenice da bih stig`o do šaltera za reklamacije, da im tražim da mi vrate pare. Nisam ja zakasnio, već mi je voz pobeg`o i to tuđom krivicom. Neko to mora da plati. Neće se izvući. Dok idem, razmišljam – „Milutine, budalo jedna. Volino! Nije za tebe Evropa, za tebe je Tunguzija. Tamo gde ima samo jedan kolosek, da ne može voz da ti pobegne. Na četri koloseka ti beži voz. Šta bi radio u Evropi gde ima po deset-petnes koloseka po stanici? ...A, i ta Evropa, majke im ga pa njima, džaba im tih petnes-dvajes koloseka, kad su se obrukali devedesdevete. Dok su nas bombardovali oni kreteni, što nam nisu, k`o Evropljani Evropljanima, pomogli, nego su im, kad im nestane bombi, pozajmljivali svoje. Kakva Evropa, kakvi bakrači!? Šljam običan. Bruka! Uvek su nas mrzeli i to samo zato što smo pametniji od njih... Ma, neću da se vozim njihovim vozom nikad više, ni džaba... ni da me mole... u inat. Baš dobro što mi pobeže... E, baš mi je drago...“ I dok tako razmenjujem mišljenje sa samim sobom stigoh do šaltera. S druge strane stakla sedi neka napirlitana plavuša, ražljebila usta od uveta do uveta – „Dobar dan, gospodine. Kako vam mogu pomoći?“ Em mi pobeže voz tuđom krivicom, em me sad još i ona provocira. Ništa, trpim. Šta ću, neko mora da mi vrati pare. „Gospođo, pobeg`o mi voz, ne mojom krivicom, i hoću da mi se vrate pare“ – hladno joj se obratih. „U čemu je problem, gospodine?“ „Moram da stignem u Beograd pa tražim da mi vratite pare kako bih mog`o da kupim autobusku kartu.“ „Ako niste ušli u voz, onda vam ni karta nije aktivirana, tj. važi i za sutrašnji polazak i tako sve dok je ne aktivirate ulaskom u voz.“ Gledam je, smeška se ljubazno, trepće okicama. Poče da mi se dopada. „Znači, mogu sutra da putujem sa ovom istom kartom, bez doplate.“ „Naravo, gospodine. Samo nemojte zakasniti.“ „Ma kaki, ja nikad ne kasnim!“ Udaljavam se od šaltera i razmišljam – „Šta ti je Evropa. Mogli su ladno da mi uzmu pare. Ko ti je kriv što si zakasnio, prijatelju? Sledeći put budi brži. Doviđenja! Al`, ne! Svaka im čast! To ti je organizacija, brale. Znaš šta? Može da ih mrzi ko `oće, a može i da priča ko šta `oće, oni su, bre, genijalci. Ja im se divim. Ništa ne prepuštaju slučaju, na sve misle. Oni ti, bre, ne daju ni na voz da zakasniš. E, ne mogu da ti opišem kol`ko mi je milo što sam deo te Evrope!“
