Ležimo,
hladni i nepomični.
Isprepletani.
Nabacani,
bez reda i razloga.
Ostavljeni,
bez milosti i saosećanja.
Zaboravljeni.
Jama nam je postelja,
memljiva i hladna.
Tamnica.
U njoj se prevrćemo,
uspravljamo,
padamo,
dozivamo.
Suncu se nadamo.
Spasite nas
ove tamnice
nedostojne i krvave,
ovog teškog sna,
poniženja.
Ima li gore živih?
Dozivamo žive,
ne čuju nas.
Bukagije nam nožem
za grlo vezane.
Popeti se ne možemo.
Kad bi nam se sunce
još samo jednom osmehnulo,
opet bismo se rodili
i istog trena, k`o ljudi,
ponovo umrli.
