Beka Mitić Ristić

 

Buđenje - Beka Mitić Ristić

Прочитај још...

O promociji zbirke pesama "Ne diraj mi snove"

 

Kafe Promaja 16.09.2022.

O promociji zbirke pesama "Ne diraj mi snove"

Прочитај још...

Srđan Siđa Živković

 PESMA KOJU PIŠEM

Ima pesama koje sam ti ispevao

Pesama koje sam ti poklonio, posvetio,

otkrio se kao breza u kasnu jesen.

Ima pesama u kojima sam se skrivao

iza čarobnih reči metafizike

pesama u kojima sam ćutao

čak i onih u kojima sam lagao

(ako se u ovome uopšte može lagati)

ima pesama u kojima sam krio prava osećanja

pa ih alegorijom pretvarao u bilo šta drugo

pesama u kojima sam tvrdio

da nisu tebi napisane

niti da sam ih ja pisao.

Jednu pesmu još uvek pišem

i ti i ja čekamo njene rime

a ona nastaje sporo i lagano

kao da neće biti naš cilj

kao da neće biti naša najdraža beba

koju doduše nećemo ljuljati

jer će biti samo

univerzalna slika naše ljubavi

biće tek izdisaj bremena nošenog dugo

savršenstvo za kojim tragamo sada

i koje ćemo pustiti niz reku da pluta

od vira do vira, obale i žbuna,

da bliska bude lepotom svima

a nedostupnošću poželjna pogledu svakom

kao raskošna lađa s jedrima poput krila

velikih ptica

kao simbol slobode i moći

Takvu pesmu još uvek pišem

rečju čija sam slova slagao dugo

u predvečerima punim raskršća i staza

i jutrima koja nisu imala čak ni to

krvlju, čija boja, već polako gubi svežinu

nalik večernjem zalasku sunca

koje tone u modrinu

suzom koju sam stvarao kad je nije bilo

kad sam je cedio iz svojih zabluda

češće iz fascinantnosti mogućnosti zala

snagom isposnika, mučenika, ubice, oprostitelja

ubijenog, okuženog, pravednika, zavidnika,

snagom umirućeg da izgovori još reč

Zaista, ima pesama kojima se ponosim

u kojima sam slutio ponekad proleće

češće uzaludnost i progonstvo

i odricanje od sebe i naše ljubavi.

Pesnik je častan kad vidi nesreću

Tragovi straha koje baca na belinu

tek su pokušaj ličnog bežanja

koji svi pa i on sam zove hrabrošću

Za trajanje kroz traganje davao sam sve

onu malu besomučnu crtu ljubavi,

rezignacije, stabilnog nezadovoljstva

koja mi na dve pole razdvoji obraz

Da je bilo pameti koju nikad nisam prizivao

a na koju sam se uvek pozivao

da je bilo mudrosti da davno odbacim

sopstveno iskustvo kao najbolji savet

moja pesma bi već krasila tvoj san

bila bi orošena ruža u cvatu

poluga kojom bismo pokrenuli svet

ovako imaće samo lepotu duge

Oh, govorim kao da je već kasno

Kao da je ponestalo inspiracije

Kao da nema više razloga za pesmu

Ne, ne, ne... ne dajmo se ljubavi

Прочитај још...

Slavka Masoničić Vojinović

 Štetočina

Volim moje ludo kuče

sva se topim od miline

al' nešto bih da vam priznam,

Nema takve štetočine!

Pojede mi sve po kući,

naočare, popke, knjige,

pojelo bi, sigurna sam

čak i lanac za verige.

A verujte da je hranim

ne verujem da je gladna

znam da neki inat tera

šta da činim, jadna? 

Kako da je prevaspitam

ima li uošte leka?

Inat je baš teška boljka,

isto važi za čoveka!

Letećo mače

U park juče nađo mače malečko,

da ga malo stoplim, uzo ga u ruke.

Ono me pogleda pa poče da prede,

e, tuj si krenuše moje silne muke.

Doneso ga dom, od rados` sve kipim,

pitam se, pitam, kude da ga denem!

Kad majka reče da mož` d` ostane,

poče od sreću ko tele da blenem.

Turi ga na terasu, u prvo ćoše,

u najveću kutiju od dedine cipele,

odo po pesak, znam će mu treba,

kad dođo dom`, beše kuku, lele!

Mače, ko na korzo, po ivicu si odi,

sam` si molim Boga, nemo` se omakne,

šta će s njega bidne, treći sprat, visoko

ako si poleti, od zemlju će si akne?

Tad si pade prvi put, jedan život manje,

osam mu ostalo, još neje za kukanje.

Letelo još pet put, beton izlizalo,

Šta s njega da radim, još tri mu ostalo?

Pusti` ga u dvorište, da odi po ravno,

možda to treba d` uradim odavno,

neću da komšiji opet izleti:

„To je ona što uči mače da leti!“

Прочитај још...

Mirjana Baltezarević

 Učiteljica

Kada nas vidi raširi ruke,

odagna brige, nevolje, muke...

Pogledom jednim probudi maj,

vrati nam osmeh i oku sjaj.

Ona je naša podrška, hrabrost

i među nama uvek je most.

Ona je neko veoma važan.

Ona je stub, temelj snažan.

Sa velikim U se ne piše,

ali je sve i mnogo više.

Ona nam nudi zagrljaj, rame,

kada nam nema tate i mame.

Ona je vila! Pretvara brige,

u zlatna slova iz školske knjige.

Napuštena škola

Na osamku zapuštena

o dečijoj graji sniš,

ali zvono od kamena

u školi mi šapnu - spiš!

Krio sam se tu nekada

nisu slike zamagljene,

bežeći od svoga stada

i od trave nekošene.

Zagledan u prizor sivi

dok sa zvona kaplje rosa,

ja poželeh da oživi,

škola moja - mog prkosa!

Kako tužno odoleva

zapuštena, usamljena...

Mili Bože, šta li sneva

školska tabla polomljena?

Pocrnele i zavese.

Oronuo dimnjak mrači.

Niko okno da zatrese,

novo doba da označi.

Прочитај још...