Ovo što ću sad da vam ispričam se retko dešava, al’ je živa istina. Pričao mi neki Krstivoje, pašenog mog najboljeg drugara Svetozara. Napolju je bio lep proletnji dan, parkovi puni, a mi se uvukli u Gradsku kafanu (a, gde drugo?!) i pričamo neke svoje priče u koje, osim nas samih, malo ko može da poveruje. Što bi mladi rekli: puštamo si filmove... Ma, znate već kako to ide u kafanama, i da ja sada ne trošim više reči na opis te opštepoznate kafanske atmosfere, uglavnom, primetimo ti mi...
23. април 2015.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
