Balkan. Proleće 2061. godine. U kabinetu šefa Državne bezbednosti sedi omanji proćelav čovek sa tankim brčićima i čita dokumenta koja čine dosije trenutno najtraženije osobe na Balkanu.
„Zdravo Ričarde!“ – ulazeći u svoj kabinet načelnik službe pozdravi mlađeg kolegu.
„Zdravo šefe!“
„Kako si?“
„Kako mogu da budem, gledam dosije Mamuta i sam se sebi čudim kako je uspeo da nam zbriše ispred nosa...“
„Jebeš Mamuta, uhvatićemo ga. Nego, sad sam bio kod Glavonje, nije dobro... Mislim, on je dobro, šta njemu može da fali, nego zadatak koji nam je dao nije. Jebi ga, neće nam biti prvi put. Ukratko rečeno, moramo Pevca...“ – šef, zabrinutog izraza lica pogleda svog potčinjenog, bez reči ispruži kažiprst desne ruke i njime, kao nožem, prođe ispod podignute sopstvene brade.
„Pevca!?“ – iznenađeno reagova Ričard – „Stevo, pa to smo...“
„Samo polako. Lanzam, što bi rekli Nemci...“ – stišava ga šef Stevan – „Moramo dobro razmisliti, isplanirati svaki detalj. Nemoj da nam se smeju oni u Briselu, kao komšijama prošle godine. Da, da i to... Uf, jebem ti, prošle godine u komšiluku, a ove kod nas. Suviše je, nekako, providno. Kako to kamuflirati, da ne bude baš toliko providno? Mislim, ne može biti samoubistvo. Barem ne onako, kao što je bilo u komšiluku prošle godine, sa dva metka.“
„Pa, stvarno. Kreten se posle pravdao kako je drugi metak opalio slučajno. Kao, pištolj mu nije bio dobar...“ – Ričard se podrugljivo nasmeši i odmah nastavi – „Kad su komšije u pitanju, mi smo naš deo obaveza odradili besprekorno. Mislim, sami su krivi zbog takve završnice...“ – Ričard ućuta za trenutak, a onda zabrinuto zavrte glavom – „More, nešto se mislim... Možemo li im, uopšte, verovati?“
„Ovo su ozbiljne stvari. Ni ja im ne verujem, ali međudržavni sporazum predviđa da se u ovakvim situacijama, za koje se predviđa da mogu uneti nemir i poremetiti stabilnost regiona, moramo konsultovati sa njima. I obrnuto, oni sa nama. I, naravno, sarađivati. Dakle, bez njihovog pristanka ovo ne bi moglo. Glavonja kaže da je lako dobio njihov pristanak. Pa, i sam znaš, da smo i mi njima odobrili ono sranje prošle godine, kada se Jablan navodno ubio. Dakle, mora da se radi, nema nam druge. Sledeće godine su redovni predsednički izbori i ovo se mora završiti najviše za šest meseci. Jebi ga, kratak rok, ali šta da radimo. U svakom slučaju sa nama će sve vreme biti onaj tip iz komšiluka... Kako beše? Merlin.“
Stevan sede na kožnu hidrauličnu fotelju i iz fioke svog radnog stola izvadi paklicu cigareta, otvori je i ponudi Ričarda. Ovaj uze dve cigarete, jednu ubode sebi među usne, a drugu dade Stevanu. U kabinetu nastade potpuna tišina. Tek zapaljene cigarete napraviše oblačić dima koji slobodno kruži prostorijom. Obojica pokušavaju da osmisle neki scenario za odstrel Pevca koji bi bio izvodljiv, a da pritom bude i uverljiv, odnosno, da ne ostavi ni najmanji prostor za sumnju. Stevan odjednom ustade i otvori vitrinu. Škripa staklenih vratiju vitrine, iz koje on izvadi viski, poremeti tišinu te se Ričard, kao iz sna, prenu. Steva nali dve čaše za vodu viskijem do pola te jednu stavi ispred Ričarda, a drugu uze u ruku, podiže je, nazdravi Ričardu onako bez kucanja, i otpi malo. Potom neznatno obori svoju fotelju te se uvali u nju. Ričard se ispruži preko dvoseda i zažmuri. Ćute.
Posle dvadesetak minuta Ričard, još uvek ležeći na dvosedu, prekinu tišinu – „I treba da ga koknemo. Ko ga jebe. Je l` prošle godine svima podigao plate, osim nama? A šta nam je pričao u kampanji dok smo mu čuvali dupe? Te, teško živite... Te, opasan posao, stresan, bla, bla, bla... Rešićemo to... Pa, što nije rešio, ko mu je kriv.“
„Majke ti, Ričarde, o čemu ti razmišljaš? Ja sam mislio da sklapaš neki scenario, a ti... Pričaš gluposti. Skoncentriši se na posao, čoveče. I, molim te, nemoj da mi pričaš kako nisi platio struju tri meseca. Boli me uvo za tvoju struju. Zadali su nam ozbiljan zadatak i mi to moramo na najbolji mogući način da rešimo.“ – Stevan ga prostreli pogledom i pripreti kažiprstom – „Ričarde, ovde nema zajebancije. Od ovog trenutka nema porodica, nema deca, nema umrla mi majka, nema ništa dok se ovo ne završi. Razumeš!? Za ovo pored nas dvojice zna samo Glavonja, majke mu ga nabijem pa njemu. Stavljamo guzicu na žar zbog njega, a on će, ako nešto ne daj Bože krene naopako, lako da se izvuče. Znam da ti je jasno, koliko je ovo teško izvodljivo! E pa onda, kako da ti kažem, na posao. Nema nam druge. Najkasnije za mesec dana moramo imati gotov scenario, posle toga pripremne radnje pa, bože zdravlje, na jesen završnica.“
„Izvini, znaš da sam... U redu je. Ne sekiraj se, sve će biti u redu.“
Ričard uze čašu sa viskijem i otpi pola. Spusti čašu na astal, izvali se na dvosed i zatvori oči. Obojica u tišini pokušavaju da osmisle plan likvidacije Pevca.
Nije prošlo ni deset minuta kad se ponovo oglasi Ričard.
„Evo šta ja mislim. Komšije su svom Jablanu podmetnuli samoubistvo. Jeste, bilo je traljavo i nespretno, ali je prošlo. Mi ne možemo da kopiramo taj scenario i tu se potpuno slažem sa tobom. Taman i kada bismo ga odradili idealno, nije dobro. Moramo smisliti nešto originalno, odnosno, nešto što će tako izgledati. Mislim da je dobar scenario Kenedi. Uhvatiš ubicu, neko ga kokne, mislim ubicu i gotovo. Nema ubice, nema svedoka, sve je čisto.“
„Kako misliš nema svedoka? Otkud mi znamo da se ubica nije s nekim dogovarao? Da se nekom nije poverio.“
„Znamo, jer zvanični ubica, u stvari, nije ubica. Dakle, to je neka izabrana osoba. Izabrana od strane nas. On, jadnik, neće ni znati za atentat, samim tim se neće nikom ni poveriti. On, jednostavno, ne zna da je izabran za ulogu ubice niti će to ikada saznati. A, njegovi prijatelji će, kao i uvek, pričati kako je u poslednje vreme bio ćutljiv, čudan i slično. Znaš kako je, ljudi vole da su pametni i u centru pažnje.“
„Šta misliš, ko bi mogao biti pogodan za tu ulogu? Imaš li nekoga u vidu?“
„Imam!“ – Ričard napravi kraću pauzu, a onda pogleda šefa svojim iskolačenim plavim očima – „Mamut! Šta kažeš? Uhvatimo ga u tajnosti da niko ne zna... Namamimo ga nekako... Jebem li ga kako, samo da mediji ne saznaju. Znam da nije lako, ali mi nismo ovde da rešavamo lake zadatke. Dakle dovedemo ga pred Pevca, a onda razdužimo obojicu. I Pevca i Mamuta. Jednim udarcem dve muve...“ – Ričard se zatim glasno nasmeja – „Posle svega, telohranitelju skinemo trideset posto od plate zbog propusta... Bla, bla.“
„Ma, zajebi više sa tom zajebancijom!“ – Stevan mu odbrusi, a onda se nešto zamisli kao da rešava neki lakši problem te nastavi – „U stvari, moram priznati da ti je predlog odličan. Uf... Jebem ti sunce, takav mi se sviđaš. Ajde, neka prenoći pa ćemo videti.“
***
Marjan Bogićević je poznati opozicioni novinar, koji u svojim autorskim člancima, oštro napada Vladu i predsednika Republike. Jedan je od retkih novinara koji istražuje privatne poslove državnih funkcionera, a široj javnosti je poznat i po svojoj plahovitosti. Često u javnim nastupima napada pa čak i preti visokim državnim funkcionerima. Pored toga veliki je protivnik, po njegovom mišljenju, smišljenog srozavanja svega što je povezano sa kulturom. Na meti mu je često i sam predsednik Republike koji je pre pet godina pobedio u, danas, najpopularnijem rialiti šou programu kod nas „Upecaj soma“. Sam program „Upecaj soma“ predviđa da se u istu kuću uvedu ljudi različitog obrazovanja, interesovanja i stepena tolerancije, a koji se ranije nisu poznavali. Njima se dozvoljava da se grupišu po sopstvenom nahođenju da bi „upecali soma“, odnosno, da bi nekog člana kolektiva stavili u mrežicu za plen, tj. izolovali u samicu. Som mora u „mrežici“ da provede 24 sata bez vode i hrane. Sadašnji predsednik Republike se posebno istakao u pravljenju neprincipijelnih koalicija sa različitim ukućanima i na taj način „upecao najviše somova“ što mu je omogućilo da pobedi i tako postane najpopularniji građanin naše zemlje. Kasnije je, zahvaljujući toj popularnosti, pobedio i na predsedničkim izborima te postao predsednik Republike.
Marjan se već neko vreme bavi istraživanjem poslovanja najpoznatijeg kriminalca sa ovih prostora, poznatim pod nadimkom Mamut, koji je pre neki dan uhapšen u Rusiji, a za koga on ima pouzdane informacije da je povezan sa nekim sumnjivim poslovima predsednika Republike. Odskoro je počeo da prima i preteće poruke sa neidentifikovnih adresa e-pošte pa se, u vezi sa tim, požalio svom dobrom prijatelju koji mu je savetovao da kupi neko oružje kako bi mogao da se, ako zatreba, zaštiti.
Marjan uđe u prodavnicu oružja i, posle nasumičnog razgledanja arsenala oružja, obrati se prodavcu – „Hoćete li mi, molim vas, pomoći u izboru oružja za samoodbranu?“
„Naravno, gospodine. Da li vas nešto posebno interesuje?“
„Ni sam ne znam. Nisam nikad koristio nikakvo oružje, niti bilo šta znam o tome. Ja sam, ustvari, pacifista i mislio sam da mi oružje nikada neće trebati. Eto, sada vam je jasno da nemam pojma o tome... Hteo bih da kupim nešto što bih mogao da iskoristim brzo za samoodbranu. Znači, treba mi neko oružje za koje bih mogao da izvršim sve potrebne obuke u kratkom vremenu, a da za njega ne treba poznavanje neke posebne veštine.“
„U tom slučaju najbolje vam je rešenje ovaj pištolj. Lagan, lako se rastavlja i održava, lako se puca, municija je standardna, što znači da je uvek ima i da joj je pristupačna cena.“
Marjan drži u ruci pištolj, neko vreme ga naizgled detaljno zagleđuje, a onda se obrati prodavcu – „Kako se puni?“
„Gospodine, mi samo prodajemo oružje, na obuku ćete morati u neki od streljačkih klubova koji imaju sertifikat za obuku. Mi to ne smemo da radimo.“
„U redu. I do sada sam bio bez oružja pa neka bude prazan dok ne završim tu obuku. Uzeću ga. Nije da mi se sviđa, nego moram. Bolje rečeno, mislim da moram.“
„Verujte mi napravili ste dobar izbor. Sada moram, kako to procedura za kupovinu oružja nalaže, da prvo pogledam vaš zdravstveni, a posle i krivični karton pa vas molim da primaknete desnu ruku kako bih se konektovao na vašu narukvicu.“
Marjan pruži desnu ruku, na kojoj se nalazi njegova Lična Elektronska Identifikaciona Narukvica – LEIN, prodavcu. Prodavac priključi narukvicu na svoj računar te pogleda Marjana – „Molim vas još samo ostavite otisak jednog od prstiju ovde... Odlično, povezani smo. Gospodine Bogićeviću, nemorate se brinuti, jer ja ne mogu videti ceo vaš zdravstveni karton, već samo oboljenja čije šifrovane oznake počinju osmicom...“
„A to su?“ – začuđeno ga prekinu Marjan.
„To su psihijatrijska oboljenja. Kod vas je to u redu. Niste ni zavisnik i to je u redu. Još da pogledam u krivičnom kartonu šestice. To vam je, znate, nasilničko ponašanje pa se plašim da tu ne naiđemo na neku prepreku, zbog vaših nastupa...“
„Zašto? To su samo izgovorene reči. Za to se u ovoj zemlji još uvek ne sudi!“ – uvređeno mu odgovori Marjan.
„Izvinite, molim vas, nisam imao nameru da vas vređam. Čisto sam neoprezno povezao... Izvinite, još jednom. Evo, u redu je i to što znači da ne postoje prepreke za kupovinu oružja. Vaša narukvica mi više ne treba pa možete pomeriti ruku. Još samo da odobrite plaćanje i sve će biti gotovo pa vas stoga molim da pogledate kroz monokl.“
Marjan primače glavu tako da mu oko dođe u visinu malog optičkog valjkastog uređaja, poput malog durbina, pogleda kroz njega i začu karakterističan jednoličan kratak zvuk koji je označio da je kupovina uspešno završena.
Prodavac mu, dok polako pakuje pištolj u originalnu kutiju, pokazuje šta sve komplet sadrži. Uz pištolj mu spakova i kutiju municije, a onda sve to ubaci u reklamnu kesu svoje prodavnice.
„Gospodine Bogićeviću, ovu potvrdu morate da čuvate u narednih četrdeset i osam sati kao dokaz da ste legalno kupili oružje, a za to vreme će vam Policijska uprava na LEIN poslati odobrenje za posedovanje oružja. Ukoliko odobrenje ne stigne za dva dana trebate sa ovim papirom da odete u Policijsku upravu i to lično regulišete! Da li ste me razumeli? – reče mu prodavac te i taj dokumenat ubaci u kesu.
„Jesam. U redu je. Doviđenja gospodine!“
„Doviđenja gospodine Bogićeviću i, molim vas, još jednom izvinite zbog one moje neopreznosti. Doviđenja!“
Hodajući ulicom ka svom stanu Marjan razmišlja o pištolju kojeg je kupio, a kojeg ne ume ni da koristi niti je siguran da će mu ikada u životu zatrebati. Čak i da, na najbolji mogući način, završi obuku za pištolj nije siguran da li će biti sposoban da ga upotrebi protiv napadača. Kao novinar je navikao da sasipa vrlo žestoku verbalnu paljbu po raznim sagovornicima, ali to su, ipak, samo reči. Više puta je, čak i u javnim nastupima, uspevao da ubedi sagovornike u nešto u šta ni sam nije verovao, što je kod njega razvilo svest o tome da su reči vrlo snažno oružje. Svestan snage koju poseduju u pravo vreme i na pravom mestu izgovorene reči, Marjan se ponovo zapita šta mu je trebala ova kupovina i kako to da objasni drugovima iz Pacifičkog pokreta. Najviše od svega ga brine to što je sebi dozvolio da mu neki kreten anonimnim porukama menja životno opredeljenje. Ophrvan pitanjima na koja ne može u potpunosti da odgovori ulazi u svoj stan te kesu sa neraspakovanim pištoljem i municijom baca u garderober, a on se uvali u trosed.
Prošlo je već više od mesec dana od kada je kupio pištolj, a on još uvek nije izvršio obuku za rukovanje niti o tome razmišlja.
Marjan se, posle završenog tv duela sa poznatim političkim analitičarem, vrati u svoj stan gde zateče haos. Zaprepašćen stoji u predsoblju i, gledajući svuda oko sebe, uočava samo razbacane stvari. Na ulaznim vratima stana ima najsavremeniju elektronsku bravu koja ima mogućnost dojave i snimanja bilo kakve nasilne radnje. Čudi ga činjenica da stan nije obijen, a da brava od njegovog poslednjeg izlaska iz stana nije zabeležila nikakvu radnju. To što nije dobio nikakvu poruku na LEI narukvicu o provali, niti je registrovan ulazak u stan jedino može značiti da je provalnik poznavao njegove šifre i svoj ulazak u stan izbrisao. Pokušava da shvati kako je to moguće, ali mu ništa ne pada na pamet.
„Ni lopovi nisu što su nekad bili“ – pomisli Marjan i sede u fotelju. Dok posmatra razbacane stvari, seti se da još uvek nije obavestio policiju o provali te podiže desnu ruku i preko svoje LEI narukvice policiji posla signal za pomoć u slučaju provale.
Ubrzo dođoše policijski inspektor i tehničar. Ovaj drugi ulazi u stan obučen poput hirurga te nekim elektronskim uređajem prosto skenira zidove, podove i stvari pokušavajući da izdvoji neke otiske koji bi mogli da identifikuju provalnika.
Sve u svemu posle pola sata detaljne pretrage utvrđuju da nikakvih otisaka niti tragova nema.
„Gospodine Bogićeviću, ne postoje nikakvi tragovi, niti je provala snimljena internim video nadzorom, a očigledno se desila. Čudno! Vrlo čudno! Odnećemo video snimak na ekspertizu da utvrdimo da li je preko originalnog snimka nešto nasnimavano, a vi, molim vas, sada pregledajte stan i utvrdite, ako možete, da li vam je nešto nestalo!“ – inspektor se obrati Marjanu, koji odmah krenu do radnog stola, gde je primetio da mu nedostaje Lični centralni računar te o tome izvesti inspektora. Inspektor to zapisa u svoju beležnicu i uputi ga da detaljno pregleda i druge prostorije. Marjan polako obilazi sobu, a onda k`o poparen istrča iz sobe i prosto se uvuče u garderober u predsoblju. Uspravi se i nemo pogleda inspektora.
„Šta je bilo, gospodine?“
„Nema ga...“ – Marjan gleda inspektora, a kažiprstom pokazuje na unutrašnjost garderobera – „Tu je bio, sada ga nema... Pištolj!“
„Kakav pištolj?“
„Ne znam.“
„Zaboga gospodine Bogićeviću, kako ne znate koji pištolj imate? Koje je marke? Koji kalibar? Koju municiju koristi? Znate, valjda, nešto?“
„Ne znam. Ne znam, stvarno. Mene to ne interesuje. Ne znam ni što sam ga, uopšte, kupovao... U stvari, znam zašto sam ga kupio. Primao sam preteće poruke pa da bih se zaštitio. Ma, nisam ga još ni raspakovao. Bio je u originalnoj ambalaži.“
***
U kabinetu načelnika Državne bezbednosti, oko radnog stola, stoje Stevan, Ričard i Merlin. Razgovaraju o akciji koja ima kodirani naziv Bućkalo. Merlin im je preneo saglasnost svoje administracije da se akcija Bućkalo može izvesti, ali da oni, naravno, ne preuzimaju nikakvu odgovornost u slučaju da nešto loše krene.
Stevan ih zamoli da sednu, a zatim izvadi viski iz vitrine i nali ga u čaše za vodu. Podiže svoju čašu i zvaničnim glasom se obrati Merlinu – „Hvala vam dragi kolega na podršci. Mi smo vas uvek visoko cenili i ni u jednom trenutku nismo posumnjali da ćete nam priteći u pomoć. Živela naša dva bratska naroda! Živeli!“
„Živeli! I molim vas, kolega, bez te patetike. Braća, sestre, tetke...“ – Merlin otpi malo iz čaše, ćuteći pogleda Stevana, kao da se još uvek razmišlja šta da mu u ovoj prilici kaže, a onda kao da se u trenutku dosetio poče glasno poput nekog govornika – „Poštovani kolega i prijatelju, jasno vam je da u ovoj, inače vrlo rizičnoj akciji, ne sme biti treće žrtve. Takođe vam je, nadam se, jasno da naši građani koji su uključeni u razne poslove sa vašim predsednikom ne mogu trpeti zbog ove akcije. Dakle, njihovi poslovi ne smeju biti ugroženi. Sve ostalo je na vama i ja sam siguran da ćete vi to obaviti vrlo profesionalno.“
„Budite sigurni u to.“
„Oprostite kolega, ako smem pitati, kakav je ovo pištolj u najlon kesi na vašem radnom stolu?“ – sa dozom začuđenosti ga upita Merlin.
„To je, Merline, pištolj ubice, ili tačnije rečeno budućeg ubice.“
„Ne sumnjam, kolega, da ste izabrali pravu osobu.“
„O tom po tom.“
Merlin iskapi viski, svoju čašu ostavi na astal, potom ustade, značajno pogleda obojicu te im se obrati – „Gospodo, bilo mi je zadovoljstvo sarađivati sa vama. Uvek sam vam na usluzi. Zbogom!“ – te se bez rukovanja uputi ka vratima.
„Zbogom, Merline!“ – otpozdravi mu Stevan i isprati ga do vrata. Kada je gost izašao Stevan zatvori vrata te se uputi ka fotelji. Sede u fotelju, pogleda Ričarda i podižući obrve ga upita – „Šta misliš?“
„Eh, šta mislim... Pederčina obična, to mislim. Muka mu je da nam pruži ruku... More, mamicu mu napirlitanu je...“
„Ma, ne pitam te za Merlina. Boli me uvo za njega. Za ovo danas te pitam. Za pola sata treba da dođe Pitagora da uzme pištolj i, bože zdravlje, za tri sata će sve biti gotovo. Promena koju smo izvršili u planu kada su u Rusiji neočekivano uhapsili Mamuta i zamena koju smo bili prisiljeni da izvršimo. To me interesuje, jebeš ovog...“
„A, to! Mamicu mu jebem, taj Mamut stvarno ima sreće, ili nam cure informacije. U svakom slučaju, bez obzira na sve to što se neočekivano izdešavalo... Što smo u poslednjem trenutku promenili izvršioca i to... Ne sumnjam, biće to kako treba da bude. Ne sekiraj se za to. U igri su nam najbolji ljudi. Pitagora je car, on to ume najbolje da proračuna, da organizuje... Njegovi rezultati su uvek prihvatljivi. Nema sekiraš! Živeo ti meni, brate!“ – Ričard otpi malo viskija iz čaše, a onda, kao da je u mislima otplovio u neki ovozemaljski raj, nastavi – „A, sutra pravac Niška Banja. E, brate mili, samo da se dokopam kreveta, spavaću po čitav dan, a uveče šetnja po šumi i tako deset dana.“
Njih dvojica već skoro tri sata ćuteći sede u Stevanovom kabinetu iščekujući izveštaj.
„Prošlo je već dva i po sata od kada je Pitagora odneo cevku. Trebalo bi uskoro, valjda, da čujemo nešto... Avion je već verovatno poleteo...“ – nervozno, više za sebe priča Stevan, a onda čuvši zvonjavu službenog šifrovanog telefona prosto iskoči iz fotelje, podiže slušalicu i palac desne šake prilepi na slušalicu – „Molim... Dobro... Dobro... Kada? ...Dobro. Šta je sa ubicom? ...Dobro. Od ovog trenutka je na snazi signal: Pastir. Gotovo!“
Stevan spusti slušalicu, dobaci Ričardu da je sve gotovo i opet podiže slušalicu te palac desne šake ponovo prilepi na malu staklenu površinu koja se nalazi na samoj slušalici telefona – „Halo! Molim vas predsednika Vlade... Gospodine predsedniče, maločas sam dobio informaciju da je predsednik Republike ubijen na aerodromu Nikola Tesla, u VIP tunelu, pre pet minuta... Žao mi je, utvrđena je smrt... Jeste... Služba obezbeđenja je reagovala i usmrtili su napadača... Marjan Bogićević... Da, da novinar... Da vas obavestim i da sam odlučio da pojačam bezbednost u svim javnim objektima... U redu... Razumem... Doviđenja.“
Stevan spusti slušalicu i pogleda u pravcu velikog monitora okačenog na zid – „Još ovi da objave!“ – uze čašu sa viskijem i isprazni je. Nedugo zatim Ričard ustade – „Evo ga. Prekid programa, sada će i oni objaviti.“
Obojica stojeći nemo gledaju u monitor, iščekujući najnovije vesti koje su najavljene. Na ekranu se pojavi spikerka vrlo ozbiljnog izraza lica koja poče da čita vest sa papira kojeg drži u ruci – „Poštovani gledaoci, kako je naša kuća nezvanično saznala, iz izvora bliskog Vladi, pre petnaest minuta je izvršen atentat na predsednika Republike. Još uvek nemamo bližih informacija o stanju našeg predsednika niti o atentatoru... Samo malo, evo stigla nam je zvanična informacija iz Ministarstva unutrašnjih poslova... Samo malo... Dakle, danas oko 17 časova na aerodromu Nikola Tesla u Beogradu, u VIP tunelu, izvršen je atentat na predsednika Republike. Predsednik Republike je pogođen sa više hitaca i u teškom stanju je prevežen u Urgentni centar. Atentator je ubijen na licu mesta. Atentator je...“ – tu se spikerka malo uznemiri, pokri dlanom usta, a onda nastavi sa čitanjem – „Oprostite, atentator je naš poznati novinar Marjan Bogićević. Motivi za ovaj atentat još uvek nisu poznati. Policiji je poznato da je Bogićević pištolj kojim je izvršio atentat kupio legalno pre mesec i po dana, navodno za smoodbranu. Takođe, policija ima pouzdanu informaciju da pokojni Bogićević nije ni u jednom streljačkom klubu izvršio obuku za ovo oružje, što znači da se ilegalno pripremao za ovaj teroristički čin. A, zanimljivo je i to da je pre nedelju dana Bogićević inscenirao provalu u sopstveni stan i prijavio nestanak pištolja sa kojim je danas izvršio atentat. Dragi gledaoci, ostanite sa nama, jer ćemo vam se uskoro javiti sa novim informacijama i gostima vezanim za ovaj događaj. Razgovaraćemo sa prijateljima pokojnog Bogićevića, zatim sa prodavcem koji mu je prodao pištolj i...“
Stevan ugasi monitor te Ričardu uputi pogled koji vrlo jasno oslikava njegovo stanje premorenosti – „Ja odoh kod Glavonje, a ti pravac Niška Banja. Lepo se odmori i spremi za nove pobede i nove dužnosti. Ja ću pokušati da iskamčim penziju. Dosta mi je svega.“
