Na
plećima svojim gvozdeni nosim teg
Pritiska
me snažno skoro večnost celu
Zbog
čega ko neki narcisoidni breg
Glumim
planinu u ravničarskom selu
Od
sramote jake sav polako trnem
U
željama svojim uspinjem se (pretim)
Nebu
pod oblake ko ptica da prnem
Hoću
al ne mogu od tereta da letim
Izgledam
sam sebi (istina je živa)
Kao
da ridam nad sopstvenom rakom
Kao
riba rečna što u moru pliva
Tako
i ja živim u tom grču jakom
Ne
mogu da zbacim to vražije breme
Koje
me drži u kavezu ko hrčka
Srce
kaže čekaj, razum sad je vreme
U
pakao ga baci nek se tamo krčka
