Povratak

Lep i sunčan proletnji dan je izmamio ljude u šetnju, a piloti 117. lovačko-avijacijskog puka su ukrašavali nebo širokim i tankim belim prugama.

Major Stojan Banović je sedeo u skučenoj kabini supersoničnog lovca presretača MiG-21 pripremajući ga za ulogu uljeza. Juriće ga dvojica njegovih mladih kolega iz eskadrile.

 „127. na početnu poziciju“ – Stojan je, čuvši oficira za navođenje, odmah usmerio svoj vazduhoplov ka zadatoj početnoj poziciji. Kroz tri minuta je već bio iznad dogovorenog orijentira i o tome obavestio oficira za navođenje, koji mu je odmah dao instrukcije – „127. kurs 90, visina 3.000, brzina 900.“

„Razumeo. Penjem na 3.000, kurs 90, brzina 900“ – rutinski odgovori major čekajući da ga napadnu njegove mlade kolege.

Posle pola minute Stojanu je zapištao uređaj koji ga je upozorio da se nalazi u radarskom snopu drugog aviona zbog čega on naglo poveća brzinu te palicu blago povuče k sebi. Vrlo jaka sila, koju je trpeo zbog tog oštrog manevra, ga je potpuno zalepila za sedište, što njega nije brinulo, jer je znao da to neće trajati duže od nekoliko sekundi. Međutim, ovog puta je neočekivano izgubio svest.

Major Banović se prenuo kao iz nekog dubokog sna te je odmah skoro panično osmotrio prostor ispred aviona pa, pošto je ustanovio da je na bezbednoj visini, obori pogled te letimično pregleda instrumente. Shvativši da je sa avionom sve u redu on opet poče da osmatra prostor u svom vidokrugu pa, pošto nije video mlade kolege koji su ga, činilo mu se, do malopre jurili, on pozva oficira za navođenje – „Strela, ovde 127.“ – pa ponovi poziv – „Strela! 127. da li me čuješ?“

„127. ovde Barjak, identifikuj se.“

„Barjak!?“ – začuđeno reagova Stojan.

„127. identifikuj se!“

„L14, nisam naoružan. Iznad Bijeljine sam. Imam dosta goriva da se vratim u Rupu.“

„127. vidim te, iznad Šapca si, nastavi u kursu 10, visina 2.000, brzina 800. Prilaze ti pratioci koji će te dopratiti do livade.“

„Razumeo, kurs 10, visina 2.000, brzina 800“ – odgovori Stojan čudeći se otkud on iznad Šapca i zašto mu šalje pratnju kao da je neprijateljski avion.

„Vidim pratioce, ali ih ne mogu identifikovati. Avioni su mi nepoznati sa nepoznatim oznakama. Šta da radim?“

„127. koje oznake ti imaš?“

„Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva“ – sa čuđenjem odgovori major.

„127. u redu je, prati instrukcije pratilaca.“

„Da li sam zarobljen?“

„127. ovde tvoj levi pratilac. Da li se čujemo?“

„Čujemo se.“

„127. prati avion ispred tebe. Ja ću biti iza. Da li si razumeo.“

„Razumeo.“

Pošto je rutinski spustio svog MiG-a na oštećenu pistu Batajničkog aerodroma, major je nastavio da prati vozilo koje ga je rulnom stazom vodilo prema hangaru ispred koga je bilo neobično mnogo ljudi. Dok je rulao sve vreme osmatrajući aerodrom na kome je bio više desetina puta, čudio se što oko sebe vidi samo ruševine i šut. Pošto je zaustavio avion, mehaničar postavi merdevine uz avion, pope se uz njih te mu pomože da izađe iz kabine.

Stojan je zbunjeno gledao prisutne, a oni njega, činilo mu se, još zbunjenije.

Odmah mu je prišao visok i stasit oficir u plavoj uniformi, sličnoj onoj koja je njemu ostala u podzemnom objektu Klek, što ga je radovalo, ali ga je brinulo to što ovaj na šapki između orlovih krila nema petokraku zvezdu.

„Ja sam pukovnik Dragan Jović, komandant aerodroma Batajnica“ – reče mu pukovnik i pruži mu ruku. Stojan ga zbunjeno pogleda, a onda bojažljivo prihvati pruženu mu ruku – „Major Stojan Banović...“

„Stojan Banović?“ – ponovi pukovnik.

„Da. Mi se znamo?“

„Pričaćemo u mom kabinetu“ – ljubazno mu reče komandant.

Uđoše u skromno opremljen kabinet komandanta aerodroma te posedaše na fotelje klub garniture.

„Druže pukovniče, šta se ovo desilo sa aerodromom?“

„Sve ćemo razjasniti. Ovo je kapetan Bandić, oficir bezbednosti. Dakle, ovo što ste videli napolju, te ruševine i šut, to su sve posledice NATO agresije!“ – pukovnik pogleda majora Banovića očekujući od njega neki znak glavom ili očima kojim bi mu potvrdio da je on upoznat sa time – „Znate da je NATO izvršio agresiju na našu zemlju?“

„NATO!? Agresiju!? Ne znam. Kada!?“ – Stojan poskoči iz fotelje od iznenađenja – „A, Željava? Klek nisu mogli da unište...“

„Klek? Duša me bili za taj aerodrom. Evo, sad ćete videti“ – pukovnik sede za računar – „Klek, nažalost, sada izgleda ovako.“

Major Banović zaprepašćeno zuri u sliku urušenog podzemnog dela vojnog aerodroma kod Bihaća pa onda pogleda pukovnika pa opet u računar kao da ne veruje sopstvenim očima – „Nemoguće. To je Klek, nema sumnje, ali je nemoguće. Ja sam danas, jutros poleteo sa tog aerodroma. Jesu li koristili atomsko oružje? A, Bihać? Porodica mi je u Bihaću!“

„Druže majore, Bihać nisu...“ – već na samom početku pukovnik zastade, jer je čuo kucanje na vratima – „Slobodno!“

„Gospodine pukovniče, pogledajte ovo?“ – ulazeći u kabinet mu reče zastavnik Milovanović te mu pruži tehničku knjižicu aviona kojim je doleteo major Banović – „Pogledajte ovo.“

„Druže majore, izvinite ali moram da vas pitam, koji je danas datum?“

Banović pogleda pukovnika – „Molim vas, nemojte se šaliti sa mnom. Šta je bilo s Bihaćem?“

Pukovnik mu prijateljski stavi ruku na rame – „Molim vas, veoma je važno da mi kažete koji je danas datum. Ne šalim se, to može sve da reši!“ – pukovnik ga je sve vreme prijateljski gledao te ponovi – „Molim vas.“

„26. maj“ – nevoljno mu odgovori major i nastavi – „Sada ja vas molim da vi meni kažete, šta je sa Bihaćem? Molim vas, porodica mi je tamo. Ako su koristili atomsko oružje...“

„Nisu koristili atomsko oružje i nisu oni uništili podzemni objekat Klek. On je srušen još pre sedam godina, početkom građanskog rata u Jugoslaviji...“

„Šta!? Pre sedam godina? Molim vas! Pa, ja sam jutros poleteo odatle“ – prekinu ga major.

„Druže majore, niste mi odgovorili na pitanje o datumu. Danas je 26. maj, koje godine?“

„Šezdesetdevete“ – izgovori Banović rutinski ne pridajući tome bilo kakav značaj, jer mu daje opšte poznatu informaciju, samo mu nije jasno zašto pukovnik toliko insistira na tome.

„Sve govori da je tako. Poslednji pregled na avionu je izvršen tog datuma, a na avionu su oznake JNA. Samo ste se vi nekako...“ – pukovnik ga pogleda pa, ne završivši rečenicu, naprasno pređe na sledeće pitanje – „Koje ste godište?“

„1936. Ne rekoste mi, jesu li dobro ljudi u Bihaću?“ – opet Banović postavi pitanje koje je za njega u ovom trenutku najvažnije.

„Dobro su, majore, dobro i, molim vas, izvinite za trenutak“ – reče mu pukovnik te se okrenu ka oficiru bezbednosti – „Bandiću, molim te pošalji vozača po mog oca. Hitno je.“ Pukovnik onda ustade, napravi par koraka te stade pored majora Banovića – „1936. kažete. Da li možda poznajete majora ili potpukovnika Jovića, Marka Jovića?“

„Kako da ne znam. Potpukovnik. Bio mi je do skoro komandir eskadrile, a prošlog meseca je dobio prekomandu ovde na Batajnicu. On je... On je ovde komandant 204. lapa... Pa da, zovite njega. On će vam sve potvrditi. Mi smo odlični prijatelji.“

Pukovnik više nije imao nikakvu dilemu u vezi sa tim ko mu je došao „u goste“, pa je više za sebe konstatovao – „Vi ste se, znači, vratili...“ – i posle kraćeg razmišljanja se opet obrati Stojanu – „Marko mi je otac. Čika Stole, Marko Jović, sada general u penziji, je moj otac.“

„Ne, ne, nemojte to da mi radite. Njegov sin jeste Dragan, ali dete ima tek dvanaest-trinaest godina... Pa, molim vas, ja sam častan čovek. Nemojte se igrati sa mnom!“ – pogleda pukovnika oštrim pogledom, a zatim ga ozbiljno upita – „Mislite li da sam lud!? Jesam li ja zarobljenik, druže pukovniče?“

„Ne mislim da ste ludi, a niste ni zarobljeni. Nalazimo se u situaciji koju je jako teško shvatiti... Ako možete ne sekirajte se zbog toga, a ja kao što vidite odavno više nisam dete. Jedno vreme sam i ja bio na službi u Bihaću...“

Pukovnik Jović, pod jakim utiskom izazvanim Stojanovim iznenadnim vaskrsnućem i tajnama kojima je obavijen slučaj nestanka pilota JNA iz 1969. godine, sede na fotelju do njega – „Čika Stole, vaš sin se zove Milan, a ćerka Stojanka, je l` tako?“

„Tačno je da se moj sin zove Milan, ali ćerku nemam. Pogrešili ste. Pomešali ste me sa nekim...“

„Da, da, zaboravih da je ona rođena posle vašeg nestanka, a sa vašim Milanom sam se često viđao. On je bio pilot u Zagrebu u transportnom...“

„Molim vas... Lepo sam vas zamolio da mi to ne radite. Ako mislite da sam poludeo zovite psihijatra. Ne mogu tako više da razgovaram!“ – nervozno Stojan ustade te krenu ka prozoru.

„Čika Stole, sada će doći moj otac...“ – pukovnik ga pogleda, a zatim obori pogled – „On je već omatorio, ima sedamdeset godina, a vi se niste ništa promenili. Kao da imate tridesetak...“

„Pa, ja i imam toliko, aman čoveče. Pa, rekao sam vam to već!“

„Radili ste taj manevar i... Šta se desilo?“ – pitomo ga upita pukovnik.

„Ne znam. Radili smo LPD kao i obično i... I posle izvršenog manevra sve je nekako nestalo. Ne znam. Ništa mi nije jasno, ni kako sam se stvorio iznad Šapca, ni gde su ostali. Mora da me je taj nuklearni talas, koga ja nisam ni video, bacio...“

„Ne, nije bilo nikakvog nuklearnog rata. A, sećate li se, gde ste bili sve to vreme?“

„Koje vreme, pobogu?“

„Danas je 16. avgust 1999. Tih trideset godina.“

„Ma, kakvih trideset godina, molim vas. Lepo sam vas zamolio... I opet vas molim, prestanite s tim!“ – Stojan više nije znao ni kako da reaguje na sve te informacije koje su se njemu činile netačnim ili nemogućim, a nije ni imao način kako da ih proveri. Tako žestoko sabijen između ta dva sveta, lažnog i istinitog, on sam uopšte nije mogao ni da nasluti koji je od njih pravi. Sve što bi video oko sebe bi mu delovalo stvarno, ali u isto vreme i nemoguće. Toliko je sluđen da ne zna ni šta bi mogao da preduzme ako bi kojim slučajem uspeo da ustanovi da je sve to što sluša i gleda istina.

S druge strane, kao porodičnog prijatelja, Dragan pokušava da ga kako zna i ume uvede u stvarnost i tako ga na neki način zaštiti i pripremi za ispitivanja i istraživanja koja ga čekaju kad za ovo sazna Generalštab.

Nastade tajac. Dok je pukovnik Jović, iščekujući da mu se pojavi otac, razmišljao u kom pravcu da usmeri svoja naredna pitanja u kabinet bez kucanja uđoše neki njemu nepoznati oficiri.

„Gospodine pukovniče...“ – sigurnim glasom mu se obrati jedan od oficira pokazujući mu nekakav papir – „Ja sam pukovnik Milić, a ovo su oficiri iz jedinice Kobre. Mi smo ovlašćeni od strane načelnika Generalštaba da preuzmemo lice, a vi, molim vas, medijima, niti bilo kome drugom, o ovome nemojte ništa pričati. Ni reč! Ovo se nije dogodilo! Da li me razumete?“

„Razumem!“ – pukovnik Jović zastade te pogleda majora Banovića koji je kao sluđen stajao i posmatrao oficire oko njega.

„Gospodine majore, mi smo iz Generalštaba Vojske Jugoslavije...“

„Jugoslavije!?“ – zbunjeno ga prekinu major Banović.

„Da, Jugoslavije...“ – odgovori mu pukovnik Milić – „Vi ćete sada krenuti sa nama.“

„Znači ipak sam zarobljen...“ – potišteno reče major – „Ne razumem, pa ja sam jugoslovenski pilot.“

„Znamo mi to gospodine majore i nemate razloga za brigu. To je redovna procedura“ – reče mu vrlo ljubazno pukovnik, a onda se obrati svojim pratiocima – „Izađite na sporedni izlaz. Gužva je, nema potrebe da prolazimo kroz špalir ljudi.“

Samo što dvojica oficira izvedoše majora na sporedni izlaz u kabinet komandanta aerodroma uđe penzionisani general Jović.

„Gospodine generale, molim vas ostavite nas samo minut same“ – učtivo mu se obrati pukovnik Milić, a onda se okrenu ka komandantu aerodroma – „Gospodine pukovniče, šta znate o ovom čoveku?“

Pukovnik Jović gledajući u patos pomisli – „Ko će normalan da ti poveruje, zato ćuti i pravi se blesav“ – a onda podiže pogled i tiho reče – „Ništa, gospodine pukovniče.“

„Ništa?“ – začuđeno ponovi pukovnik Milić i dodade – „Dobro! Ako se ipak nečega setite, javite mi. I... I, zbog ozbiljnog propusta u obezbeđenju ovog vanrednog događaja, pogledajte samo šta je ljudi oko hangara, kao da je pijac... Spremite se da predate dužnost komandanta aerodroma, jer idete u penziju. Rešenje se već piše!“

„Penziju!? Pa ja imam odličnu službenu ocenu, a nemam ni blizu dovoljno godina staža!“ – zaprepašćeno reagova komandant aerodroma.

„Samo se vi spremite. Doviđenja, gospodine pukovniče!“ – reče mu pukovnik Milić i izađe u hodnik, a zabrinuti penzionisani general Jović uđe u kabinet svoga sina.

Major Banović je već sedeo u džipu Vojne policije sa zatamljenim staklima i mirno posmatrao objekte u ulicama kroz koje su prolazili. Kod železničke stanice se uključiše u Nemanjinu ulicu da bi kod Slavije nastavili ka Banjici. Kada je ugledao porušene zgrade Generalštaba, iznenađen prizorom, iskolačenih očiju pogleda policajca do sebe, rukom pokaza u pravcu jedne od zgrada, al ništa ne reče.

„Ipak je bio neki rat“ – pomisli Stojan shvativši da treba da bude mudriji i ne pokazuje javno svoja osećanja – „U ovakvim situacijama je najbolje praviti se blesav“ – zaključi major u sebi.

Pošto je džip ušao u kasarnu policajci su preuzeli Stojana i odmah ga uveli u zgradu. Brzim korakom se popeše na drugi sprat, gde ga uvedoše u oveću kancelariju, u kojoj su već bila trojica pukovnika. Kada ugledaše Banovića, oni ustadoše i pozdraviše se s njim. Ljudi koji su ga doveli izađoše u hodnik.

„Sedite gospodine, ili je možda bolje reći druže majore?“ – reče mu jedan od pukovnika i rukom mu pokaza fotelju. Pošto je Stojan krenuo da sedne na stolicu koja mu je bila najbliža, pukovnik ga zaustavi i zamoli da sedne baš u fotelju. Stojan sa strahom sede u nju, a pukovnik mu naizgled šeretski reče – „Ma, to je svejedno, nego, znate kako je... Lepše je u fotelji.“

U susednoj kancelariji je sedeo vrlo skromno obučen civil, koji je nekim veoma čudnim pokretima ruku oko sopstvene glave pokušavao da uspostavi kontakt sa Stojanovim mislima.

„Druže majore, ja sam pukovnik Mišić, a ovo su pukovnici Petrov i Džadžić. Molim vas da se na početku predstavite: čin, ime, prezime, formacijska dužnost i VES“ – reče mu pukovnik Mišić.

„Major Stojan Banović, pilot-lovac, 31503. Mogu li da vas pitam nešto?“

„Pitajte.“

„Meni su rekli da me vode u Generalštab. Video sam da je nova zgrada Generalštaba srušena pa me interesuje, gde smo mi sada?“

„Ovde je sada smešten Generalštab Vojske Jugoslavije.“

„Vojske Jugoslavije?“ – pogleda ga major pa odmah nastavi – „A, da li general Šumonja zna da sam ovde?“

„Ko?“ – zbunjeno ga upita pukovnik.

„Načelnik Generalštaba, general Miloš Šumonja“ – ponovi major.

„A, general...“ – pukovnik pokuša da prikrije činjenicu da je iznenađen ovim pitanjem te da ne zna ko je general Šumonja – „Da, da. Zna general. Nego, druže majore ispričajte nam sve čega se sećate u vezi sa vašim poslednjim letom.“

Dok se civil u susednoj sobi valjao po podu pokušavajući da pronađe najbolje mesto odakle bi mogao da se konektuje na Stojanove misli, Stojan je bio uplašeniji nego ikad.

„Jutros u deset sati smo počeli sa redovnim vežbovnim aktivnostima...“ – poče Stojan bojažljivo da odgovara na postavljeno mu pitanje, ali ga pukovnik Mišić odmah prekinu – „Molim vas, recite i datum. Dakle, danas, datuma tog i tog smo radili to i to.“

Major Banović se nerado ispravi – „Danas, 26. maja 1969. godine“ – Banović zastade te značajno pogleda Mišića shvatajući da je baš datum ključ svih njegovih nedaća, a onda bojažljivo nastavi – „Radili smo redovne vežbovne aktivnosti, LPD klasično iz zadnje polusfere, dva na jednog. Vršeći tom prilikom manevar izbegavanja napadača za trenutak sam izgubio svest. To stanje nije moglo trajati duže od par sekundi, jer bih u suprotnom poginuo, ako me razumete. Avion bi se nekontrolisano zario u zemlju. Kada sam došao sebi avion je bio ispravan i na bezbednoj visini, ali više nije bilo nijednog učesnika vežbe. Ja sam se nalazio iznad Šapca, a trebao sam da budem u rejonu Bijeljine...“ – Stojan bojažljivo prvo pogleda pukovnika Mišića, a zatim i ostale pa nastavi – „Matični aerodrom mi je Željava kod Bihaća... Ne znam šta se to desilo. Zaista ne znam. S kim smo mi to ratovali? Da li sam ja žrtva tog nuklearnog rata ili ne?“ U tom trenutku svi zaćutaše, jer se iz susedne kancelarije začuo neobičan vrisak.

„Odmah se vraćam!“ – reče pukovnik Petrov i istrča iz kancelarije te poput munje utrča u susednu kancelariju. Sav zadihan je sa vrata gledao civila koji se držao za glavu – „Šta bi, profesore?“

„Ne mogu nikako da uspostavim kontakt sa njim. Moram biti pored njega. Uvedi me unutra...“ – reče mu civil te ustade i priđe pukovniku očekujući da ga uvede u susednu prostoriju i omogući mu da sedne pored Stojana. Tako i uradiše.

„Ovo je profesor psihologije Stević. On će biti prisutan...“ – reče pukovnik Mišić majoru Banoviću pa se obrati kolegi Petrovu – „Izvolite gospodine pukovniče!“

„Gospodine majore, da li se sećate nečega... Nečega iz tog perioda prelaza s jedne na drugu poziciju, kako ste rekli od Bijeljine do Šapca?“ – upita ga vrlo ljubazno pukovnik Petrov.

Stojan, osetivši da profesor sve vreme pilji u njega, pokušava da se postavi tako, da ovaj ne može da ga gleda u oči – „Gospodine pukovniče, ne znam. Zaista ne znam. Ne znam ni ko ste vi, ni kojoj vojsci pripadate. Iskreno rečeno, ne znam ni kojoj državi pripadate i, pravo da vam kažem, ja sam sada ovde, kako se to u narodu kaže, kao da sam pao s kruške. Ne znam više ni ko sam ja. Zato vas molim da uvažite to moje stanje i da mi kažete kako su ljudi u Bihaću? Mene to najviše zanima. Tamo mi je ostala porodica pa ako je ipak, zbog podzemnog objekta Klek, ili zbog ne znam čega, bio taj nuklearni rat da mi to pošteno kažete. Molim vas, meni je to jako važno. Zbog porodice...“

„Nije bilo nikakvog nuklearnog rata. Bihać je netaknut, bombardovali su samo Srbiju i Crnu Goru!“ – pokuša pukovnik Džadžić da ga opusti, ne znajući da je Stojan već video slike uništenog podzemnog dela aerodroma Željava.

Stojan skoči iz fotelje, odmače se korak-dva i glasno im, kao u panici, povika – „Zašto me lažete!? Mislite li da sam lud? Ili glup? Video sam slike uništenog objekta Klek, a pukovnik ne zna ko mu je načelnik Generalštaba! Zašto me lažete? Šta je bilo sa Bihaćem? Ko je ovaj civil? Gde sam ja sada?“ Tada profesor napravi čudan izraz lica i rukama krenu da pravi nekakve krugove oko svoje glave što je Stojana još više uplašilo te se priljubi uz zid. Pukovnik Džadžić mu polako priđe te krenu rukom ka njemu da ga prijateljski potapše po ramenu i ohrabri. Major Banović, shvativši to kao napad, sa dva-tri duga koraka dođe do otvorenog prozora i naglavačke iskoči na betonski parking.

„Šta uradi to, budalo jedna!“ – pukovnik Mišić se izdera na profesora i krenu do prozora da pogleda šta je bilo sa Stojanom. Dok trojica pukovnika kroz prozor gledaju beživotno telo pilota-lovca Stojana Banovića, profesor im se, sedeći u fotelji, zadovoljno obrati – „Imao sam ga. Samo da je potrajalo još koju sekundu, konekcija bi bila kompletirana.“

Iznervirani pukovnik Mišić se hitro okrenu ka profesoru i besno mu reče – „Ne znam ko je luđi, ti ili onaj ko je izmislio tu vašu famoznu grupu šezdesetdevet? Marš napolje!“

„Polako gospodine pukovniče. Polako...“ – oglasi se pukovnik Petrov – „Profesor je uvaženi član grupe. Ne možete se njemu tako obraćati“ – a onda, pogledavši Mišića pravo u oči, nastavi – „Vama, koliko vidim, još uvek ništa nije jasno. Baš ništa?“

„Šta mi to nije jasno?“

„Bože dragi, kako ne vidite koincidenciju...“ – polako i tiho mu govori Petrov, kao psihijatar pacijentu – „Šezdesetdevet!? Shvatate?“

„Ne!“ – kratko mu odgovori Mišić.

Petrov glasno uzdahnu, pruži ruku profesoru i tiho mu reče – „Ajmo profesore. Ovde se neke stvari nikada neće razumeti. Džaba se mi trudimo...“ – zatim se okrenu ka kolegama i vrlo glasno im dade savet – „Knjige u ruke, gospodo. Knjige! Mi nemamo atomsko oružje, jedino nas znanje može sačuvati!“

Pošto je pukovnik Petrov zatvorio vrata za sobom, Mišić zbunjeno pogleda kolegu Džadžića – „Ko je ovde lud? Bože, što li im dozvolismo da prisustvuju istrazi?“

„Kojoj istrazi? Ja nisam prisustvovao nikakvoj istrazi. O čemu pričate?“ – odgovori mu pukovnik Džadžić i izađe iz kancelarije.

Pukovnik Mišić ostade sam u kancelariji na čijem zidu je bio zalepljen crtež pahulje. Nakratko pogleda taj čudan crtež, odmahnu rukom i zamišljeno priđe prozoru s namerom da još jednom pogleda leš nesretnog čoveka i tada shvati da leša više nema.