Učiteljica
Kada nas vidi raširi ruke,
odagna brige, nevolje, muke...
Pogledom jednim probudi maj,
vrati nam osmeh i oku sjaj.
Ona je naša podrška, hrabrost
i među nama uvek je most.
Ona je neko veoma važan.
Ona je stub, temelj snažan.
Sa velikim U se ne piše,
ali je sve i mnogo više.
Ona nam nudi zagrljaj, rame,
kada nam nema tate i mame.
Ona je vila! Pretvara brige,
u zlatna slova iz školske knjige.
Napuštena škola
Na osamku zapuštena
o dečijoj graji sniš,
ali zvono od kamena
u školi mi šapnu - spiš!
Krio sam se tu nekada
nisu slike zamagljene,
bežeći od svoga stada
i od trave nekošene.
Zagledan u prizor sivi
dok sa zvona kaplje rosa,
ja poželeh da oživi,
škola moja - mog prkosa!
Kako tužno odoleva
zapuštena, usamljena...
Mili Bože, šta li sneva
školska tabla polomljena?
Pocrnele i zavese.
Oronuo dimnjak mrači.
Niko okno da zatrese,
novo doba da označi.
