Jednom prilikom sam
sedeo sa Nešom vazduhoplovcem, mojim dugogodišnjim prijateljem, u Gradskoj
kafani (a, gde drugo?!) gde smo neobavezno pričali. Voleo sam da slušam njegove
vojničke priče koje su, zbog njegovog nesvakidašnjeg načina pričanja, meni bile
vrlo zanimljive.
Koliko sam ga ja u datim okolnostima mogao razumeti, on je sa svojom jedinicom pune dve godine proveo u pešadijskoj kasarni, iako su bili vazduhoplovci. Pričao mi je da su u njihovoj kancelariji tada vrlo često organizovali ne samo šahovske turnire, već i vrlo zanimljive duele najjačih šahista kasarne sa samo jednim pravilom: ko izgubi plaća pivo pobedniku i plavcima.
Sredinom osamdesetih je, kako mi reče Neša, grupa plavaca u svojoj kancelariji, uz kafu, pričala o vesti koja je obeležila to vreme, a o čemu su pisale sve ondašnje novine: Jugo je stigao u Ameriku. Čuđenje i divljenje je tim povodom bilo opšte i u neverovatnim količinama, priseća se Neša, kao da je napravljeno neko tehnološko čudo. „Jugo k`o Jugo, samo mu dodali lajsnu“ – kratko prokomentarisa on i potegnu malo iz rakijske čašice. Kaže da se vrlo dobro seća svog tog ludila izazvanog tim našim navodnim uspehom, ali da njegovim kolegama tada to nije bilo toliko zanimljivo koliko samo jedan podatak u vezi sa tim poslom stoleća. Pogleda me on, podiže kažiprst i sa nekim čudnim smeškom mi reče – „Pazi sad ovo. Ne znam da l` se sećaš, kod njih je koštao četiri hiljade dolara, a kod nas lošiji model šest! A, šta kažeš? Mi smo za Amere, idi begaj, a!? Ma, zezam se.“
Taj odnos cene i troškova im, kaže Neša, nije davao mira. „Amerika ti je izmislila kapitalizam. Nema tamo, brale moj, kao kod nas u to vreme, staviš ga u izlog i čekaš kupca. Tamo se kupci traže. To ti je čitava nauka. Dakle, kad sve to platiš, transport, dilere i ko zna koga sve ne u tom lancu i, na kraju, država uzme svoje, šta ostaje Zastavi? Ništa!“ – Neša instinktivno podiže čašicu i shvativši da je prazna poče spretno da je okreće prstima zagleđujući je sa svih strana – „Ispravna, a prazna!“ – začuđeno konstatova i pogleda ka šanku ne bi li uspostavio vizuelni kontakt sa konobarom.
Čekajući konobara on nastavi sa pričom, kako je baš tada, dok su oni pričali o tom novom Jugiću, u njihovu kancelariju ušao neki pešadijski major Pera koji je odmah, videvši valjda raširene novine, šta li, počeo da hvali novog Juga: te kako lepo izgleda, te kako vrata dobro dihtuju, te ovo, te ono, da bi na kraju rekao ono najvažnije, kako je ugovorio meč sa Stevom tačno u podne u njihovoj kancelariji.
Za par sati su se, priča mi Neša, u njihovoj kancelariji već okupili svi akteri neophodni za početak tog šahovskog dvoboja. Zaključaše vrata, a za radni sto, na kojem je već bila postavljena šahovska tabla sa figurama, sedoše major Pera i zastavnik Steva. Plavci se nasumično poređaše oko stola, svako sebi tražeći najbolju poziciju za praćenje meča. Tada se, priča mi Neša, zastavnik Steva šeretski obrati suparniku: „Hoćete li, druže majore, komandovati za početak meča, ili ćemo početi spontano?“ Duhoviti zaća je ovim uspeo da zasmeje sve prisutne pa čak i svog protivnika. Onda se u maniru pravih džentlmena rukovaše, te major povuče prvi potez. Igralo se, kako mi on reče, bez merenja vremena, a prvih nekoliko poteza su kao i u ranijim partijama povukli vrlo brzo.
Posle desetak poteza nastade prvi zastoj i nakon malo dužeg razmišljanja major odigra, kako Neša reče, za njih dunstere neočekivani potez skakačem. „Mi, kibiceri, se nemo pogledasmo, što mi je bilo dovoljno da shvatim da niko od nas četvorice nije znao nameru belog“ – priča mi Neša. U kancelariji je, objašnjava mi on, sve vreme vladala potpuna tišina, kao u operi, samo što, u ovom slučaju, izvođači nisu pevanjem i glumom osvajali publiku, već smislenim pomeranjem drvenih figurica po crno-beloj tabli, čime su stvarali pravu šahovsku čaroliju. Onda Steva nabora čelo i oprezno s dva prsta uhvati pešaka, al ga odmah ispusti, kao da se opeče. „Taknuto maknuto!“ – munjevito je reagovao major, kao da ga je neko iglom ubo u zadnjicu, te Steva odigra tim pešakom (a, šta je drugo mogao?!). Napetost je iz minute u minut rasla, a sa njom i temperatura u prostoriji koja je postala prava sauna. Dva takmičara, koja su naizgled mirno sedela i pomerala figure po šahovskoj tabli, su se znojili kao da su trčali maraton. Kroz petnaestak minuta major Pera je, kao poparen, skočio sa stolice i tu je, kaže Neša, u stvari počeo onaj najinteresantniji deo ovog duela – prepucavanje pobednika i poraženog posle meča, ili što bi naš narod prosto rekao nadjebavanje.
Neša se dobro seća te komične scene, kako major psuje samog sebe što se prvo uhvatio za smrdljivu kobilu, kako se izrazio, a ne lovca, jer da je uradio obrnuto Steva bi mogao samo da se preda.
Duhoviti Steva je, s druge strane, zadovoljan svojom pobedom počeo glasno da kašlje, jer ga je navodno napala nekakva prašina, kao da se nalazi u pešadijskoj a ne vazduhoplovnoj kacelariji, priča mi Neša, na šta su se svi osim majora nasmejali. Ma, i on bi se nasmejao, kaže Neša, ali ne može jer ne voli da gubi pa u tišini izvadi novčanik i, dok je zavirivao u njega, glasno upita Stevu da mu kaže koliko košta pivo u kantini, jer je on navodno zaboravio, pošto (kao) odavno nije izgubio.
Plavci su uskoro prekomandovani. Vratiše ih na aerodrom da, valjda, prestanu da kvare pešadiju koja treba da se bavi vojskom i kasarnom, a ne tamo nekim glupostima poput šaha. S njihovim odlaskom prestala je i ta, tek začeta, lepa tradicija odigravanja šahovskih turnira i još zanimljivijih duela.
Jugo se u međuvremenu vratio iz Amerike, a gde su Pera i Steva kasnije igrali šah i ko je koga pobeđivao ne znam, ali znam da je, po Nešinoj priči, tada stvoren jedan virus koji je čitavu jednu pešadijsku kasarnu zarazio šahom.
To je bio jedan od onih dobroćudnih virusa protiv koga niko nije tražio zaštitu pa, ko zna, možda je baš on i Juga vratio kući.
