Pozvali su jednom Deda Mraza
brzom poštom, bržom od rakete,
„Hitno dođi!“ – njemu piše Laza
„I donesi nam šarene pakete!“
Deda Mraz se odmah na put sprema.
Upregn`o bi irvase u sanke,
al ne može jer sad snega nema,
pa će vozom ići do palanke.
U palanci zastao je malo,
samo sedi, ne može da drema.
Da uzme taksi na um mu je palo,
ali džaba, tu taksija nema.
Prstom mu je pokazala Nela
kuda treba on da ide peške,
da bi stig`o do Lazinog sela,
i odneo im sve poklone teške.
Uprtio džak na svoja leđa
Deda Mraz pa krenuo u selo,
kiša poče, sreća je sve bleđa,
a znoj mu se kotrlja niz čelo.
U Lazinom selu doček pravi.
„Evo ide!“ – uzviknula Zaza.
Potrčaše svi ko mali mravi,
da zagrle svoga Deda Mraza.
Mali Jova mu po nozi skače,
po leđima mu planinari Peca,
lepa Juca mu u krilu plače,
za ruku ga snažno vuče Veca.
U uvo mu Stole prstić gura,
za bradu ga belu Maša vuče,
po nosu ga dira mali Đura,
a Mića mu duge brke suče.
Stevica ga prskalicom kupa,
Milica mu naočare skida,
Siđa ga za sedu kosu čupa,
da ga gura setila se Vida.
Golica ga snalažljivi Gile,
Mikica mu skakuće po glavi,
tada viknu iz sveg glasa Žile:
„Ljudi moji, Deda Mraz je pravi!“
Deda Mraz ih sve zagrli redom
pa toj maloj razdraganoj četi
posla reči prelivene medom:
„Najlepši ste ukras na planeti!“
