Trčim,a ne bežim.Osvrćem se...Osećam težinupretrpane praznineprostora ovdašnjeg.Gledam,kako prazna svetloststvara tamu.Slušam,kako prazna rečrađa sumnju.Stojim,a ne mirujem.Osvrćem se...Osećam hladnoćubukagija teškihvremena sadašnjeg.Kušam,bljutavo verujućida je slatko.Mirišem,mirišljavo mislećida je smrad.Plivam,a vode nema.Osvrćem se...Priželjkujem,da se tamnica osvetli,a lanac prekine.Ulazim,širom otvorenih očiju,a kao da žmurim.Ćutim,sigurniji nego ikad,desiće se...
17. август 2015.
8. август 2015.
Od slave do penzije
Čekajući pucanj za trke početak, razmišljam tako u pognutom stavu. Šta ako ne budem brz kao metak?Hoću li uspeti da sačuvam slavu?Terajući me da uvek budem samo prvi,(Nevažno je da l’ sam drugi ili peti)Sistem mi preti da će da me smrvi,da ću da osvanem razapet na meti.I dok čekam pucanj za početak trke,misli mi lutaju u pognutom stavu.Sve mi se čini: šanse su mi mrke.Šta ako ispadne da sam u pravu?Uplaši me pucanj za trke početak.Noge mi se prosto vezaše u čvor.Da l’ mi to osvanu...
Пријавите се на:
Постови (Atom)