Čekajući pucanj za trke početak,
razmišljam tako u pognutom stavu.
Šta ako ne budem brz kao metak?
Hoću li uspeti da sačuvam slavu?
Terajući me da uvek budem samo prvi,
(Nevažno je da l’ sam drugi ili peti)
Sistem mi preti da će da me smrvi,
da ću da osvanem razapet na meti.
I dok čekam pucanj za početak trke,
misli mi lutaju u pognutom stavu.
Sve mi se čini: šanse su mi mrke.
Šta ako ispadne da sam u pravu?
Uplaši me pucanj za trke početak.
Noge mi se prosto vezaše u čvor.
Da l’ mi to osvanu crni petak?
Il’ u mene uđe onaj nečastivi stvor?
I dok noge jedva razdvajam u korak,
pokušavajući do zadatog cilja stići,
nisam više metak, sad sam samo ćorak,
zbog čega cilju, više, ne mogu ni prići.
Sećam se nekad sam mleo kao mlin.
Sve mi je, nekako, prebrzo prošlo.
Sad moram da okačim kopačke o klin,
jer za penziju je, izgleda, vreme došlo.
