Gvozdeno srce
u borbi se stiče.
Uz juriše stalne
na prepad i silu.
U rovu i boju
prsa u prsa,
uz strah za brata
i Toplicu milu.
Gvozdena volja
daje mu snagu
da istraje dugo.
Da otera vraga.
Da pronađe sreću
na mestu tuge.
Da otera bedu
sa kućnoga praga.
Gvozdena ljubav,
od Boga mu data,
da ispiše vešto
tu stravičnu bajku.
Da porazi vraga
na bojnome polju
i poljubi dragu
i Srbiju majku.
Naše su rake odavno pune.
Nema u njima
više mesta
ni za nove
junake
ni za nove
izdajnike
ni za nove
nevine žrtve.
Popunjene!
Ne, nisu
nama rake sudbina.
Đavo je to
udesio tako
da izgleda
kao da jesu...
On nam se,
kao čičak, za leđa zakačio
pa nas tera
da ga nosimo...
Čim stanemo
uzima lopatu u ruke...
Pa kopa li
kopa(!)
Kopa i smeši
se...
Stani
đavole. Stoj!
Ne kopaj nam
novu raku
ni stare
nismo zatrpali...
Stari junaci
i stari
izdajnici,
sabijeni u njima
još uvek
čekaju
da ih
prepoznamo...
Ne znamo ko
je ko...
Il` nam se,
zbog ludila
našeg,
il` prkosa
njihovog,
samo čini da
to ne znamo.
A, đavo?
Đavo ko
đavo...
Ne sluša,
samo kopa.
Kopa i smeši
se...
Категорије :
Kafe Promaja 16.09.2022.
O promociji zbirke pesama "Ne diraj mi snove"
Категорије :
PESMA KOJU PIŠEM
Ima pesama koje sam ti ispevao
Pesama koje sam ti poklonio, posvetio,
otkrio se kao breza u kasnu jesen.
Ima pesama u kojima sam se skrivao
iza čarobnih reči metafizike
pesama u kojima sam ćutao
čak i onih u kojima sam lagao
(ako se u ovome uopšte može lagati)
ima pesama u kojima sam krio prava osećanja
pa ih alegorijom pretvarao u bilo šta drugo
pesama u kojima sam tvrdio
da nisu tebi napisane
niti da sam ih ja pisao.
Jednu pesmu još uvek pišem
i ti i ja čekamo njene rime
a ona nastaje sporo i lagano
kao da neće biti naš cilj
kao da neće biti naša najdraža beba
koju doduše nećemo ljuljati
jer će biti samo
univerzalna slika naše ljubavi
biće tek izdisaj bremena nošenog dugo
savršenstvo za kojim tragamo sada
i koje ćemo pustiti niz reku da pluta
od vira do vira, obale i žbuna,
da bliska bude lepotom svima
a nedostupnošću poželjna pogledu svakom
kao raskošna lađa s jedrima poput krila
velikih ptica
kao simbol slobode i moći
Takvu pesmu još uvek pišem
rečju čija sam slova slagao dugo
u predvečerima punim raskršća i staza
i jutrima koja nisu imala čak ni to
krvlju, čija boja, već polako gubi svežinu
nalik večernjem zalasku sunca
koje tone u modrinu
suzom koju sam stvarao kad je nije bilo
kad sam je cedio iz svojih zabluda
češće iz fascinantnosti mogućnosti zala
snagom isposnika, mučenika, ubice, oprostitelja
ubijenog, okuženog, pravednika, zavidnika,
snagom umirućeg da izgovori još reč
Zaista, ima pesama kojima se ponosim
u kojima sam slutio ponekad proleće
češće uzaludnost i progonstvo
i odricanje od sebe i naše ljubavi.
Pesnik je častan kad vidi nesreću
Tragovi straha koje baca na belinu
tek su pokušaj ličnog bežanja
koji svi pa i on sam zove hrabrošću
Za trajanje kroz traganje davao sam sve
onu malu besomučnu crtu ljubavi,
rezignacije, stabilnog nezadovoljstva
koja mi na dve pole razdvoji obraz
Da je bilo pameti koju nikad nisam prizivao
a na koju sam se uvek pozivao
da je bilo mudrosti da davno odbacim
sopstveno iskustvo kao najbolji savet
moja pesma bi već krasila tvoj san
bila bi orošena ruža u cvatu
poluga kojom bismo pokrenuli svet
ovako imaće samo lepotu duge
Oh, govorim kao da je već kasno
Kao da je ponestalo inspiracije
Kao da nema više razloga za pesmu
Ne, ne, ne... ne dajmo se ljubavi
Категорије :
Štetočina
Volim moje ludo kuče
sva se topim od miline
al' nešto bih da vam priznam,
Nema takve štetočine!
Pojede mi sve po kući,
naočare, popke, knjige,
pojelo bi, sigurna sam
čak i lanac za verige.
A verujte da je hranim
ne verujem da je gladna
znam da neki inat tera
šta da činim, jadna?
Kako da je prevaspitam
ima li uošte leka?
Inat je baš teška boljka,
isto važi za čoveka!
Letećo mače
U park juče nađo mače malečko,
da ga malo stoplim, uzo ga u ruke.
Ono me pogleda pa poče da prede,
e, tuj si krenuše moje silne muke.
Doneso ga dom, od rados` sve kipim,
pitam se, pitam, kude da ga denem!
Kad majka reče da mož` d` ostane,
poče od sreću ko tele da blenem.
Turi ga na terasu, u prvo ćoše,
u najveću kutiju od dedine cipele,
odo po pesak, znam će mu treba,
kad dođo dom`, beše kuku, lele!
Mače, ko na korzo, po ivicu si odi,
sam` si molim Boga, nemo` se omakne,
šta će s njega bidne, treći sprat, visoko
ako si poleti, od zemlju će si akne?
Tad si pade prvi put, jedan život manje,
osam mu ostalo, još neje za kukanje.
Letelo još pet put, beton izlizalo,
Šta s njega da radim, još tri mu ostalo?
Pusti` ga u dvorište, da odi po ravno,
možda to treba d` uradim odavno,
neću da komšiji opet izleti:
„To je ona što uči mače da leti!“
Категорије :
Učiteljica
Kada nas vidi raširi ruke,
odagna brige, nevolje, muke...
Pogledom jednim probudi maj,
vrati nam osmeh i oku sjaj.
Ona je naša podrška, hrabrost
i među nama uvek je most.
Ona je neko veoma važan.
Ona je stub, temelj snažan.
Sa velikim U se ne piše,
ali je sve i mnogo više.
Ona nam nudi zagrljaj, rame,
kada nam nema tate i mame.
Ona je vila! Pretvara brige,
u zlatna slova iz školske knjige.
Napuštena škola
Na osamku zapuštena
o dečijoj graji sniš,
ali zvono od kamena
u školi mi šapnu - spiš!
Krio sam se tu nekada
nisu slike zamagljene,
bežeći od svoga stada
i od trave nekošene.
Zagledan u prizor sivi
dok sa zvona kaplje rosa,
ja poželeh da oživi,
škola moja - mog prkosa!
Kako tužno odoleva
zapuštena, usamljena...
Mili Bože, šta li sneva
školska tabla polomljena?
Pocrnele i zavese.
Oronuo dimnjak mrači.
Niko okno da zatrese,
novo doba da označi.
