Ispričaću vam priču čudnu,
bilo je to mnogo davno.
U stomaku mi nešto mrdnu,
jer iš`o sam u džunglu ravno.
Bejah mlado momče tada.
A, džungla je bila prava!
Imah kosu, ne k`o sada,
a bio sam i građen – strava.
I, šetam se džunglom tako.
Kad iskoči ispred mene
neki čovek. Nema sako.
Da se slediš od te scene.
Uplaših se, šta da radim?
Gledam čovu, šešir nema.
Da l` da praćku sada vadim?
Uhvati me neka trema.
Kad on skoči, pa onako u letu,
čvrsto, s rukama obema,
uhvati se za lijanu petu.
Tada spazih, ni cipele nema.
Vrišti, skače, sve se beči,
na leđima mu majmun drema.
Tu ostadoh ja bez reči,
jer on ni pantalone nema.
Posmatram ga sav u čudu.
Lomata se tamo-amo.
Imitira neku ludu,
da izvineš, u gaćama samo.
