Duboko zamišljeni starac, korača sredinom uske krivudave jednosmerne ulice u suprotnom smeru koju, u letnje nedeljno veče, sasvim pristojno osvetljava mesečina. U susret mu dolazi automobil. Shvativši da se starac neće skloniti, vozač naglo zakoči te otvori prozor i poče vrlo neprijatno da mu se obraća. Ne hajući za vozačev bes, starac nemo zaobiđe vozilo. Ustvari, on vozača nije ni čuo, jer se ophrvan svakodnevnim problemima obreo u nekom novom, njemu nepoznatom, svetu, razmišljajući o nekim drugim, njemu mnogo važnijim, stvarima.
Nedaleko odatle uličica se spaja sa glavnom ulicom naselja, a paralelno sa njom se pruža železnička pruga, ispred koje se starac zaustavi. Veruje da život pun poniženja nije život koga treba rastezati i za kojim treba žaliti.
Ugledavši voz u daljini obuze ga snažan osećaj straha praćen jakom drhtavicom, kao da mu je hladno. Očekivao je da će se, u tim trenutcima, setiti svega lepog što je u životu proživeo, ali ne, kao da mu je neko resetovao sećanja. Ona više ne postoje. Kao hipnotisan, piljeći u čeličnu neman koja mu se velikom brzinom približava, on skupi vlažne dlanove u pesnice, ubeđujući sebe da napravi još jedan korak i tako završi posao zbog koga se tu nalazi. Tada zagrme vozna sirena i on se skameni od straha. Voz protutnji pored njega, a silina vetra ga baci na zemlju i u njegovoj glavi nastade mrak i tišina.
Ležeći pored kolovoza u prašini, starac polako otvori oči. Gleda levo-desno. Nije mu jasno ni gde je, ni šta se dogodilo. Ulica pusta. Pokuša da pomeri ruke pa noge, a onda se podboči rukom te se zaokrenu na stomak. Sa mukom se podiže i, dok pokušava da otrese prašinu sa pantalona, trpi jake bolove. Onako pognut gledajući duž prazne pruge, oseti jak bol u glavi te se, uplašivši se nesvestice, levom rukom pridrža za banderu, a prstima desne ruke dodirnu čelo. Ugledavši krvave prste izvadi maramicu iz džepa te je pritisnu na ranu. Spusti se polako i sede na ivičnjak kolovoza, pokušavajući da se priseti događaja. Sedi onako prljav, izgreban i pocepan kraj kolovoza, spustivši čelo na kolena, a dlanovima prekrivši pognutu glavu, čudi se kako mu je tako idiotska ideja mogla, uopšte, pasti na pamet. Postiđen od samoga sebe ustade i vidno šepajući krenu kući kroz usku krivudavu jednosmernu ulicu u pravilnom smeru. Čini mu se da sada Mesec jače sija.
Sretoše ga dve komšinice i jedna ga upita šta mu se desilo, na šta joj on odgovori da se, šetajući se po naselju, sapleo i pao. Nisu još ni odmakle od njega, kad se jedna glasno obrati onoj drugoj kako je njemu lako da se šetka kad mu ćerka šalje devize iz inostranstva. Ignorišući reči zavidne komšinice, on nastavi hrabro da gazi kaldrmu samo da bi što pre stigao kući.
Uđe u kuću i polako, podupirući se rukama o astal, oprezno sede na stolicu. Oseća neku vrstu nelagode, kao da ga neko posmatra, pa se osvrće levo-desno. Tada spazi porodične slike, pa ophrvan samoćom i pod utiskom srećno izbegnute tragedije, iz očiju počeše da mu se niz izobličene i naborane obraze slivaju suze. Lice mu postaje sve izgužvanije i tamnije, a plač sve snažniji terajući ga da se prosto bori za vazduh.
Izbezumljen i umoran ode u spavaću sobu te onako iscepan i prljav leže na krevet i utonu u san.
Ujutru ga probudi zvonjava telefona. Polako podiže slušalicu iz koje prosto zagrme ćerkin veseo glas dok mu saopštava da su odlučili da se vrate u domovinu. On podiže glavu, više ga ništa ne boli. Lice razvuče u osmeh, kao da se juče nikada nije dogodilo.
