Prevelika je razlika u razvijenosti između severa i juga, između centra grada i periferije, a o selu više niko ozbiljno i ne razmišlja.
Ubrzanom industrijalizacijom SFRJ pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, ljudi su masovno prelazili iz sela u gradove. Težak i neizvestan seoski život menjali su za sigurniji u gradu.
U gradu su imali osmočasovno radno vreme, redovnu platu, zdravstveno i penzijsko osiguranje, najčešće i rešeno stambeno pitanje. Sve to im nije zavisilo od vremenskih prilika (elementarnih nepogoda). Od tog vremena do danas neka sela su prepolovljena, a neka potpuno ugašena. Kada obilazite sela u južnoj Srbiji videćete da u centru sela imaju staru oronulu zgradu u kojoj je nekad bila smeštena škola, a da danas često najmlađi stanovnik ima oko šezdeset godina.
U međuvremenu industrija je uništena, što lošom privatizacijom, što NATO bombardovanjem, što nemarom ljudi koji su rukovodili fabrikama. U gradu nema dovoljno posla. Nezaposleni traže posao u gradu, dok na selo skoro da niko neće.
Na selu bi moglo mnogo toga da se radi, ali kako da se neko odluči da živi na selu kada su ona potpuno zapuštena. Kako da neko odluči da počne da se bavi poljoprivredom kada je Srbija ostala bez protivgradne odbrane!?
Centri gradova se stalno šminkaju, skida se stari asfalt i postavlja novi, uklanjaju stari ivičnjaci i stavljaju novi, grade se sportski i poslovni objekati, a sela nam i dalje nemaju ni kanalizaciju!
Gde je rešenje?
Migracije stanovništva su uvek postojale i postojaće, i uvek su išle pravcem loše – dobro, odnosno iz dobrog ka boljem. U suprotnom pravcu se nikad nije išlo pa neće ni sada. Ako nam je zaista cilj da sela počnu da se naseljavaju, onda mora mnogo toga da se uradi. Posao nije nimalo lak, ali ga treba barem započeti. Dobar početak bi bila decentralizacija i to ne samo ona na nivou države, već i decentralizacija na nivou lokalne samouprave, gde bi sela dobila poseban status (odnosno prioritet dok ne dostignu potreban nivo razvoja), kako se ne bi dešavalo da se u gradovima ulaže u nešto što već postoji, a da se u sela ne uloži ni dinar.
Ne možemo, naravno, za sve kriviti državu, jer država – to smo svi mi zajedno. Kakvi smo mi takva je i ona. Moramo još mnogo raditi na sebi. Sada je, ustvari, pravo vreme za pokušaj da se nešto radi na selu, jer se seoska imanja “prodaju” u bescenje. Sa početnim kapitalom, vrednosti jednog dvosobnog stana, na selu se može uraditi dosta toga. Ali mnogi će i dalje radije sedeti u svom “kavezu” u gradu, besposleni, čekajući da ih “pogodi” neki posao.
Ukoliko se, u nekom budućem vremenu, desi da se u selima obezbede svi potrebni uslovi za kvalitetan život, želećemo da živimo u njima, ali nećemo imati dovoljno para za tako nešto.
Eh, šta ti je život...
