Gledam
u ogledalu
Odraz
nekog lica
Izduženo,
špicasto
Krezubo
i ružno
Kockasta
mu brada
I
pirsing na nosu
Deluje
mi tako
Bože
mi oprosti
Kao
neko ždrebe tužno
Pa
ovo nisam ja
A
trebao bih biti
Jer,
ogledalo je moje
A
ja ispred njega
Stojim
ko vojnik
Na
jutarnjoj smotri
Ne
znajući
Hoću
li uopšte moći
Zbog
ovog ludila, pre svega
Do
vlasnika
Tog
strašnog lica doći
Zbilja,
čoveče
Ko
je ovde lud
Ovo
bih morao da budem ja
A
očigledno nisam
Mada
su zakoni fizike jasni
Čije
je lice, njegova je i slika
Kako
da je priznam
Mislim
sliku ovu
Kad
vlasnik njen nisam
Šta
je ovde istina
A
šta hipnoza
Voleo
bih to da doznam
Ja
sebe drugačije vidim
Stvarno
ljudi, ko je ovo?
Ovog
čoveka
Ja
ne mogu da prepoznam
Ovaj
tupi pogled
Što
me strašno gnjavi
Tera
me na misli
Zlokobne,
tamne
I
ta pamet bleda
Iz
očiju što mu zrači...
Ne,
ovo nisam ja
A,
nisam ni klempav
Ma,
pogledaj samo to lice
Što
za lepotom vapi
Kako
me prostački gleda
Ček,
ček...
Neverovatno
Što
ga više gledam
Sve
mi se više čini
Da
poznajem tog stvora
Da,
da... pa, da
Poznajem
ga sigurno
Samo
ne znam
Odakle?
Hej,
ljudi
Pa
to sam ja
Da,
da, ja sam
Nema
sumnje
Kako
to odmah ne videh jasno
Bože
mi oprosti
Ko
da sam slep
Ti
obraščići puni
I
te lepe crte lica
Sve
je to moje
I
ta brada
I
beleg na nosu
I
oči ko dva zelena klikera
Od
kristala
O,
hvala ti Bože
Što
sam tako lep
