Selo Slavujevac je raštrkano po padinama šumovite i pitome planine Dukat. Kuće su razbacane duž seoskog kolskog puta, tako da između njih ima i po par stotina metara razdaljine. Iznad samog sela se uzdiže najviši vrh planine, Golema stena, koji gordo štrči iznad uvek zelene četinarske šume koja ga okružuje. Stena je na neki čudan način ravna prema selu, kao da je nekim velikim nožem presečena, pa leti kad se sunce užari vrh planine blješti kao dukat – po čemu je planina i dobila tako ime. Do vrha se stiže obeleženom planinarskom stazom koja vijuga prvo kroz listopadnu, a zatim i četinarsku šumu pa sve tako do spomenika borcima za slobodu koji se nalazi na samom vrhu.
Branislav je dečak iz Slavujevca, koji je pre dva meseca krenuo u prvi razred osnovne škole. Ime je dobio po svom pradedi koji se borio za slobodu, a čije je ime uklesano na spomeniku koji se nalazi na Golemoj steni. Bane će sutra prvi put u životu pokušati da osvoji ovaj vrh.
Stoji Bane ispred kuće, glavu nakrivio unazad, i gleda u pravcu Goleme stene koja se u ovo doba godine ne može videti zbog oblaka. Njegov ljubimac Šarko, koji je samo malo mlađi od Baneta, mu se vrti oko nogu i samo nešto njuška. Bane ne obraća pažnju na njega, već zamišljeno gleda u pravcu vrha planine, pitajući se hoće li sutra imati dovoljno snage i hrabrosti da osvoji vrh koga čuvaju oblaci.
Postaje nestrpljiv. On bi odmah da krene, ali ipak mora da sačeka jutro.
Ujutru, odmah po izlasku sunca, Bane ustade, namesti krevet, doručkova te poče sa spremanjem za planinarenje. Prvo je obukao zimske pantalone i džemper, a zatim obuo duboke cipele i na kraju obukao jaknu. Za to vreme majka mu je spremila ranac. U ranac je stavila suvu odeću za presvlačenje, dva sendviča i flašu sa vodom.
Bane izađe ispred kuće, ponosno pogleda u pravcu vrha i, kao da mu preti, u sebi mu reče - „Videćemo se danas.“
Otac uze ranac, a Bane zovnu Šarka te svi krenuše. Polako, nogu pred nogu, hodaju seoskim putem prema šumi. Ubrzo uđoše i u listopadnu šumu. Bane se osvrće i gleda predivne šumske jesenje boje, od zlatno-žute do crvene. Ptice, koje nisu otišle u toplije krajeve, skakuću po granama drveća i cvrkuću. Šarko trčkara pred njima, njuška kao da nešto traži, pa se vraća. Laganim hodom napreduju ka vrhu.
Dođe vreme i za prvi odmor. Sedoše na neki trupac, kojeg su šumari postavili pored puta umesto klupe, popiše malo vode i kroz par minuta nastaviše sa pešačenjem.
Bane primećuje da se, što više odmiču od sela, vidljivost sve više smanjuje. Kao da ulaze u maglu. Što se vidljivost više smanjuje, tako se i Bane sve više primiče ocu. Ne odvaja se od njega. Šarko, kao da više nije radoznao, pa više ne trči unaokolo, već polako ide uz Banetvu nogu. Dođoše do livade na omanjoj zaravni, kad osetiše jak bljesak sunca. Bane, sav začuđen, skoro da je skroz zatvorio oči i, onako jedva škiljeći, počeo da se okreće oko sebe. Kao da se obreo na nekoj drugoj planeti. Stavio dlan desne ruke iznad očiju i gleda. Svuda oko sebe vidi samo belu ravnu površinu. Tek ponegde izranjaju vrhovi planina kao ostrva na moru. Upita oca šta je to, a on mu odgovori da su upravo izašli iz oblaka. Oči mu zasijaše od sreće. „Aaaa! Pa, mi smo sada iznad oblaka?“ – oduševljeno upita oca. Otac samo klimnu glavom i reče mu – „Ajde da sada napravimo još jednu pauzu“. Bane sede na neki balvan, savio noge u kolenima, obuhvatio ih rukama, naslonio bradu na kolena i zagleda se u daljinu. Balvan je sada njegov avion. On leti iznad tog čudnog belog mora, obilazi ostrva često menjajući visinu. Tu je potrebno vešto pilotiranje. U toj maštariji ga prekinu otac – „Ajmo Bane, diži se! Nastavljamo dalje!“ Bane se brecnu, odmah ustade te upita oca – „Je l’ piloti svakog dana lete iznad oblaka?“ Otac odgovori potvrdno, zovnu Šarka te nastaviše sa pešačenjem. Bane ne oseća umor, neprestano se okreće i gleda oko sebe. Kao da se obreo u Zemlji čuda.
Otac zastade i uperi kažiprst u pravcu vrha – „Eno, vidi se spomenik!“ Bane razvuče usne u osmeh, ne zna šta da kaže. Obuze ga neko osećanje sreće, zadovoljstva i ponosa te pomisli u sebi – „Uspeo sam!“ Do Goleme stene ih je delilo još svega par stotina metara, što su oni ubrzo i savladali te se nađoše pred spomenikom oslobodiocima. Sav srećan i ponosan, Bane gleda u spomenik. Otac ga uze za ruku i pokaza mu pradedino ime koje je uklesano u spomen ploču. Bane gurnu ruku u džep jakne te izvadi buketić šumskog cveća, koje je nabrao usput, pogleda u pravcu imena slavnog pretka i stavi cveće na spomenik. Šarko sve vreme obigrava oko Banetovih nogu, a on ga samo kratko pomilova po glavi.
Pored spomenika je napravljen letnjikovac. Sedoše na klupu, otac izvadi suvu garderobu iz ranca te se presvukoše. Onda izvuče sendviče i jedan da Banetu koji odmah odlomi parče svog sendviča i prosledi ga Šarku. Bane polako grize sendvič, gleda u daljinu i posle kraćeg ćutanja reče ocu – „Odlučio sam.“ Otac ga zbunjeno upita – „A šta to, sine?“ Branislav ponosno okrenu glavu prema ocu i ko iz topa odgovori – „Kad porastem, biću pilot!“
